Не у НАТО

Читам да су вам писали амерички конгресмени. Питање је колико тих људи зна о Црној Гори више од бившег предсједника САД Била Клинтона. Сјећате се, то је онај који послије два дана у Црној Гори још увијек мисли да је у Македонији… Добро је, он је макар могао да допутује у Црну Гору, његови интелектуални претходници вјеровали су да је Монтенегро афричка земља, позната по производњи памука. Пошто нијесу сигурни да ли је ријеч о медитеранској или совјетској земљи (Африка је ваљда заувијек искључена), свакако им је речено да је РЦГ мала, али стратешки важна домина неопходна да НАTО-м покрију цјелокупан простор од Гибралтара до ушћа Дњестра у Црно Море. Господа велике моћи и слабог укуса за одијевање мисле да се јако добро сналазе у тој игри монопола.

У Црној Гори НАТО стоји јако лоше. Прије свега нико разуман не мисли да је Црна Гора угрожена, мада понекад, сви ми који јој желимо добра, стрепимо искључиво од појединих америчких штићеника. Затим, за разлику од САД, Црну Гору за Руску Федерацију, Републику Србију и Републику Српску везују само добре успомене и животни интереси. Ставио бих на страну малобројне патолошке мрзитеље, којих има у сваком народу, као и политичке вјетроказе из ДПС-а који би сјутра по ко зна који пут промијенили страну, само када би то годило њиховој ненормалној похлепи и интересу њихове бесудне власти. Анкете по црногорским градовима показују да народ не вјерује режиму. Кад је ријеч о НАТО, гогово нико не жели да одлуку препусти особама које су љигавошћу и исквареношћу постидјеле иначе безобразно занимањс политичара. Између 80 и 90 одсто фађана жели референдум. Када је прије неког времена група невладиних организација покушавала да јавности наметне улазак у НАТО као тему, трибине су им одреда пропадале због слабе посјећености и једниственог народног одбијања. Могуће је да ће сада армија чланова партије и полиција добити задатак да одглуме народно прихватање.

Када говоримо о НАТО-у, ми несумњиво говоримо о историји. О чињеници да је овај савез ратовао против српског, али и црногорског, народа без дозволе Уједињених нација, под лажним хуманитарним изговором, а у ствари за империјални рачун САД и Њемачке и за етнички чисто, албанско, Косово. Све и да НАТО није обесправио два милиона Срба у региону, да нам није отео наше светиње, да је остао неутралан, да не помаже уништење хришћанских мањина у Ираку и Сирији, све и да не води тихи рат против Руске Федерације… Велике силе које су створиле НАГО доласком у Црну Гору прихватају и учвршћују режим који није демократски, који прогони политичке противнике, који гони српски народ, православну цркву, шири беспримјерни шовинизам…

То је режим који предсједнике сусједних држава оптужује за убиства, који је под тешком сумњом да је фалсификовао попис и предсједничке изборе… Такав режим би ступање Црне Горе у НАТО ојачало.

Вјерујем да је мало наивних који САД и ЕУ виде као заједнице вриједности. То је можда био случај некад давно данас више није. Ако би НАТО гарантовао одржавање демократије и пуне равноправности народа и држава на Балкану, можда би и имали интерес да ступимо у његово чланство. Не би то било ступање из идеала и добре воље, већ прагматичан потез какав је требало још понеки пут да учинимо током протеклих стољећа како бисмо спасили народ и пустили Велике силе да се обрачунавају без нас.

Међутим, шта ће, рецимо, НАТО Србији? Да нам помогне да се одвојимо од Косова и Метохије? Да са осмијехом гледамо како група криминогених дипломата од УНЕСКО-а траже да свете српске царске лавре постану византијско-косовско наслеђе? Да мирно подносимо да хапсе и суде понеког витеза који је бранио отаџбину, а уздижу српски и туђински злочиначки-криминални олош који су амнестирали само зато што је био спреман да им беспоговорно служи? Да напустимо традиције наше државе и војске зато да би постали дио силе која је од браника демократије постала мора човјечанства?

Искрено: немам већих и других политичких брига до српског народа. Оспорено нам је право на уједињену националну државу и ми смо на то пристали. Нијесмо једини народ који нема такву државу. Ипак, слободу српског народа у Босни и Херцеговини и Црној Гори, наше свете коријене на Косову и Метохији, никада нећемо презрети. Да ли неко заиста мисли да ће у Србији или било којој другој српској земљи пронаћи довољно плаћеника који ће пристати, за колико год велики новац, учествују у обесправљивању сопственог народа?

Част ми је што данас, баш као и у вријеме османског ропства или нацистичке страховладе, управо српски народ у Србији, БиХ и Црној Гори стоји чврсто у одбрани слободе и правде. Треба, међутим, рећи да ми непријатеље нијесмо жељели, напротив они су тражили нас.

Објављено у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: