„Не волим повремене људе, оне који су данас ту, а сјутра не“

Пише: Јово Пејовић

Прелиставајући своју архиву избројао сам да сам у посљедњих неколико година на порталу ИН4С објавио преко 200 колумни и погледа на актуелне политичке теме из живота Црне Горе.

Уз захвалност уреднику портала Гојку Раичевићу и његовом тиму што су ми уступили простор да искажем свој став, вјерујем да ћемо и убудуће наставити сарадњу на обострано задовољство.

У фокусу пажње великог броја грађана Црне Горе ових дана су дешавања у локалним и државном парламенту која нас увјеравају да смо по много чему незрело друштво. „Бити човјек у свакој прилици и неприлици, поступати и реаговати на нељудске поступке људски – за то треба огромна снага“, говорио је Патријарх Српски Павле. Непријатно је свакоме ко држи до себе и свог личног достојанства што је вољно или невољно био у тиму са оним политичарима које сваким даном препознајемо као реслове оне политике против које смо се борили преко 30 година.

Не само политике, већ и криминалних група као незаобилазног дијела наше политичке сцене. Све оно што се дешава ових дана на локалним и државном нивоу требало би свима да отвори очи, јер више нема дилеме да су међусобни дилови, уцјене и трговина ушли у све политичке партије и да су до те мјере упрљали политичку сцену, да нема тог детерџената који их може опрати. Онима који су имали кућно васпитање, неваспитани ни у чему не могу бити примјер, нити их могу убеђивати у своје поштење и памет када се све види и зна. Уосталом, све паметно је неко паметнији већ рекао, па нама није остало ништа друго без да слиједимо њихове мисли и њихова дјела и да их прилагодимо времену у којем живимо. „Не волим повремене људе, оне који су данас ту, а сјутра не, оне који стално мијењају мишљење с брзином којом се мијења одјећа. Волим људе који могу бити уз тебе или против тебе, оне који имају храбрости да увијек говоре истину и да је такође захтевају од других“, говорио је амерички пјесник Цхарлес Буковски. У Црној Гори су сви који су се борили за истину на разним нивоима проглашавани неподобним, а ја бих додао да ако је неко неподобан зато што не да никоме да га лаже и прави будалом, онда сам поносан на своју неподобност. За наше политичаре важи правило добар си био док су користили твоју наивност. Најважније је на вријеме схватити да у политици никоме не смијете вјеровати, јер данашњи политичари су у највећем броју све без људи. Ма колико је човјек чист, за сваки случај се на вријеме треба удаљити од прљавих људи, да и њега нека стркотина не дотакне због које се никада неће моћи опоравити. Наше политичке елите нијесу научиле да у политичкој утакмици није циљ побиједити диктатора колико је важно учинити га небитним. Много је политичара који су одавно требали бити далеко од мјеста одлучивања, али које смо враћали на политичку сцену прије свега зато што нијесмо умјели да се носимо са повјерењем које нам је указано, али и што смо неријетко бирали на њихова мјеста оне које очигледно нијесмо довољно познавали. Да би неко био истинским представником свог народа, мора се прије свега суочити сам са собом и унапријед одбацити од себе све оне и оно што би га укаљало као човека.

То је нажалост привилегија ријетких, због чега је Патријарх Павле говорио:“Сви смо ми људи, али ријетко ко је човјек“. “У царству лицемјера искреност је велики неспоразум”, записа неко и остави нас да размишљамо на кога је мислио. Колико год година и искуства да имаш, неке људе не можеш упознати довољно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: