Не запада нас да погинемо

Пише: Горан Даниловић

Лако ли је данас погинути за Црну Гору, данас, па сјутра опет! Никада у нашој историји није било више патриотизма, а да је Партија несрећнија.

Најнеподношљивији је патриотизам оних који су властиту земљу поткрадали када год и гдје год се намјестило. Стан од стотину квадрата за само петнаест хиљада евра и то на рате, по Владином програму и репрограму, а од нашег новца, па јуриш из малог у велико купатило – право у рат, у смрт, у славу! Онда се обришеш и наново!

Овај рат за Црну Гору потрајао је као ниједан прије. Деценију ипо од независности пршти на све стране. Барут гори пред очи јуначке. Напади су групни, хибридни, подмукли, свеобухватни, умрежило се мало и велико, рука руци додаје статусе, твитове и лажне вијести, али Црна Гора и њен власник стоички, као клисурине, опстају на биљези и контранападају, разгонећи Србе на буљуке, а по потреби и Русе.

Црногорци који нису уз власника и господара проглашени су за посебан сој издајника и дезертера. Осуђени су на живот! Вељи рат, Велики рат, Други свјетски и Грађански из деведесетих, заједно су трајали краће.

Иако нема жртава у посљедњих скоро петнаест година одсудне борбе; награде, одликовања, унапређења, имања и привилегије, дијеле се борцима за слободу шаком и капом. Чудесно је и незапамћено у историји ратовања да, по први пут, „изгинули“, и то у више наврата, уживају у привилегијама и заслугама као да нису мртви.

Лако ли је погинути за Црну Гору када те у животу после смрти чека мини-хидроелектрана, концесија, вјетро-парк, репрограмирање пореза, намјештени тендер, намјештени и ненамјештени стан, морско добро, рудник, скијалиште.

Смијемо ли се запитати да ли је Његошево „Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити“ урлик предвиђене неправде или обећање Христовог царства? До када је Владика Раде мислио да траје оно „довијек“?

Превара у којој је све окренуто наглавачке је на врхунцу. Током ратних четрдесетих, и посебно по окончању рата, пролетери су истријебили „трулу буржоазију“ и обећали уједињење пролетерима свих земаља. Данас су дјеца некадашњих пролетера нови буржуји који оптужују ововремене пролетере за издају Црне Горе. Трула буржоазија успјешно „тријеби“ пролетерску класу, која, рецимо и то, сасвим природно постаје дио „немањићког покрета“ на литијама – име јој га даје.

Пролетери бране цркве, а „имањићи“ јуришају да отму последња имања која нису у њиховом власништву.

Бог високо, правда далеко, једино је корона вирус извјесно близу.

И како бива у сваком вишедеценијском рату мора на крају бити какве пратеће болештине да докусури надања и снове. Што је промакло Ратку Ратковићу из Андрићеве „Госпођице“ који се лијепо смјешкао црној Рајки, али и Црној Гори ево три деценије, омекшавајући јој срце и новчаник, могло би бити препуштено COVIDU -19 да докрајчи. Ако се болест познаје по љековима, ако је у апотекама изложен образ државе онда се пролетери немају чему надати.

На Источном фронту совјетски војници су бесплатно добијали алкохол не би ли рат добио смисао, а на нашем фронту против Короне медицински алкохол јуче је поскупио четири пута у појединим апотекама, како би отпор према вирусу постао бесмислен и неисплатив.

„Шта не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа“! Једини наш Нобеловац није могао слутити да ћемо ми у Црној Гори посвједочити истинитост реченог. Пуним плућима живимо и никада није јаче бољело, а мало чега пролази. Рат непрекидно траје, ДПС и његов власник су непролазни – толико о срећи!

Такву срећу народ другачије зове.

Лијепо ли је погинути за Црну Гору и васкрснути у исти трен. Погинути и одмах се уселити у већи пословни простор. Погинути, обрисати се, па изнова. Погинути на првој линији фронта ко год је с друге стране; Срби, непослушни Црногорци, понеки Рус, Корона вирус.

Треба стиснути петљу па живјети.

Преживјети кад је литар медицинског алкохола скупљи од два литра вискија или најскупље вотке.

Молимо премијера да обустави дијалоге са НВО и цивилним друштвом. Без икакве заштите, лицем у лице, на раздаљини мањој од два метра, изложен је већем ризику него Колашинска бригада на Мојковцу 1916.

– Не јуначи се предсједниче, скупо ћемо то платити!

Тешко ли је тада било погинути, тада кад си знао да је „твоја плата (тек) на небесима“.

Тешко ли је данас живјети на земљи са платом на истом мјесту. Најлакше је погинути али нас не запада, не запада од повратника и починиоца истог јунаштва у продуженом трајању.

Погинеш и живиш као човјек. Погинеш и отвориш апотеку. Погинеш и препродајеш медицински алкохол!

„Земаљско је за малена царство, а небеско…“
Е, мој Царе Лазо!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: