Не зна Милов „боксер“ – шта је фер: Ник Ђељошај „нокаутирао“ Милорада Поповића

Мала „промјена“ на „патриотском“ радару „љутих комита“. Нијесу само Срби више оптужени да „руше тековине“, од прије пар дана то су и Албанци.

Након што је предсједник Црногорског друштва независних књижевника, бивши боксер и добитник Његошеве награде 2017. године, Милорад Поповић раније ове седмице, говорећи о темељном уговору између државе и Српске православне цркве, оцијенио да су „великосрпски идеолози“ у политичким представницима Албанаца нашли нове савезнике за „затирање црногорске нације“, лидер Албанске алтернативе Ник Ђељошај поручио је да је данашња верзија уговора са СПЦ одраз „политичког дјеловања Поповића“, те да „он и такви као он неће побјећи од одговорности“.

Поповић је прије неколико дана саопштио, како су пренијели медији, да „садашње савезништво“ политичких представника Албанаца у Црној Гори са „великосрбима“ потврђује да су „етнонационалисти, шовинисти и криптофашисти – кад су у стварном или привидном или сукобу – свјетоназорски и морално најближи једни другима“.

„О томе да су великосрпски и великоалбански националисти етнички и територијално подијелили Црну Гору на интересне сфере свједочи и акционо јединство њихових првака у отимању црногорских културно-исторјских споменика. Јер, незабиљежена је бестидност и цинизам да о судбини црногорске духовне баштине, не само цркава и манастира него и сеоских гробаља, у мјестима гдје прије 1918. никад није крочио држављанин Србије, заједно с Александром Вучићем, Порфиријем, Јоковићем и цомп. одлучују Дритан Абазовић и Фатмир Ђека. Ови политички представници Албанаца у Црној Гори, данас подстичу – или се праве невјешти – прогон националних Црногораца, који је умногоме сличан дискриминацији Албанаца деведесетих година“, саопштио је, између осталог, тада Поповић.

„Нисте хтјели ЦПЦ, важнији су вам били еурићи“

Ђељошај је, у објави на Фејсбуку, оцијенио да је Поповић инсинуирао да су Албанци само број, да немају право одлучивања, те да Албанце приликом одлучивања у Црној Гори „треба изопштити“.

Истиче да нико није нашао за сходно да осуди „овакав фашистички испад“.

„Оно што је сигурно: поруку смо примили и добро смо је разумјели! Стога, гласноговорницима и пропагаторима фашистичких идеја (а фашизам је фашизам, без обзира с које стране долази) у Црној Гори, поручујемо, без рукавица, гласно и јасно: тек је почело, навикавајте се, за грађанску и европску Црну Гору коју ми промовишемо не постоји алтернатива и истрајаћемо на овим вриједностима, без обзира на овакве поруке! Исто као што нијесмо били број ни у независности Црне Горе, ни у процесу НАТО интеграција, него смо били одлучни због вриједности демократске и грађанске Црне Горе. Данашња верзија уговора са СПЦ је одраз политичког дјеловања Поповића и он и такви као он неће побјећи од одговорности! Свако слово у уговору је опис дјеловања Поповића и такве дружине, ваше је дјело ово, Албанци су вас подржали да имате ЦПЦ, нијесте је хтјели, важнији су вам били еурићи, сада плачете и таргетирате Албанце, јако ниско и неморално! А, шовинизам, овог пута мало другачије упакован, такође ће завршити на истом сметлишту гдје и сви остали: да вас подсјетим, све шовинизме смо до сада побиједили, а најмањи ће проблем бити надвисити ову придворску шачицу тзв. интелектуалаца“, закључио је Ђељошај.

Поповић: Ђељошај је српски Кадиров

Поповић није „издржао“ па је реаговао на саопштење Ђељошаја, поручивши му да је „српски Кадиров“.

Саопштење бившег боксера преносимо у цјелини:

Очекивао сам да ће се поводом саопштења Црногорског друштва независних књижевника јавити управо Ник Ђељошај, а не, рецимо, Дритан Абазовић, Фатмир Ђека, Генци Нимамбегу. Јер, од ове дружине, која покушава релативизовати и поништити деценијски изграђивано савезништво и лојалност на принципима уважавања, равноправности и грађанских вриједности међу протагонистима политичког и интелектуалног живота, који су се заједнички борили против великосрпског национализма и империјализма у Црној Гори, Ђељошај показује најочигледније знакове Штокхолмског синдрома.

Је ли ријеч само о емоционалној везаности Ђељошаја с политиком и политичарима који према Албанцима имају расистички анимозитет и називају их„шиптарима“, „шегачима дрва“ и „сластичарима“, он то треба прије свега да одговори оним грађанима Црне Горе који су гласали за њега.

Не бих се освртао на слабоумне Ђељошајеве инсинуације о мојем „фашизму“ или о томе да Албанцима „браним право одлучивања“, када он то не би чинио како би укрио своје подаништво према великосрпским националистима, који су над припадницима његовог етноса, од Балканских ратова до данас, вршили дискириминацију, сегрегацију и етничко чишћење. О савременим могућим геополитичким аспектима српско-албанске осовине на Балкану нећу овога пута, јер Ђељошај има локални задатак: да контаминира оно што је било најмање контроверзно у традиционалним односима Албанаца и осталих јужнословенских нација. Притом, његов задатак је да се удружи са онима који су до јуче сатирали Албанце на Косову, као и у Црној Гори, све до 1999. године. Ова димензија, дакако, има и морално значење, које није могуће одвојити од политичкога. Јер, уз сва искушења током потоња два стољећа, од времена Нјегоша и краља Николе, грађено је становито повјерење и солидарност између Црногораца и Албанаца, који су у неким историјским периодима имали заједничке непријатеље и окупаторе.

Колико је искривљена политичка и морална оптика Ника Ђељошаја показује и сљедећа чињеница: поставси дјелатни дио вучићевско-путиновске агенде о уништењу црногорске нације, Дјељосај оне који бране своје право на преживљавање назива фашистима, док истовремено учествује у незапамћеној пљачки духовно-културне баштине црногорског народа, и то као саучесник Александра Вучића, Александра Вулина, Ивице Дачића. У том погледу, Ђељошај је данас српски Рахман Кадиров, који ауоихтоне Украјинце, оне што неће да се покоре руском империјализму, назива нацистима и фашистима.

Елем, основне разлике између фашиста, нациста, расиста често нијесу детерминисане историјским контекстом, културним окружењем, политичком традицијом, колико степеном интелигенције његових протагониста. Да је Ђељошај мало интлигентнији, нашао би неки увјерљивији аргумент од тога да фасистим назове спорника који се готово четири деценије, у свим режимима – од титоистчког до додритановског – активно бори за елементарна грађанска и национална права националних Црногораца и свих других у нашој држави. О његовом слабом интелекту свједочи и то да у малом неанонимном друштву као што је црногорско мене оптужи за фашизам. Иако му сваки Тужанин старији од педесет година може рећи: гдје је и с ким је Милорад Поповић био и 1991. и 1999., када је Малисорима, па и цијелој Малесији, пријетила и физичка опасност од Војске Југославије и српских паравојних скупина. Нешто частољубивији и луциднији полемицар од Ђељошаја сазнао би и да се издаваштвом бавим од 1986. године: да ОКФ, као што је то био случај и са Књижевном општином Цетиња, продукује некомерцијалне књиге и часопис, у којима су објављени и многи писци албанског језика. Такође би се распитао и о мом односу према албанској нацији и култури, о сарадњи с Фехми Аганијем, Али Подримјом, Реџепом Ћосјом, Джеваиром Спахиом, те Ветоном Суроијем, Шкељзеном Малићијем и другим албанским интелекуалцима.

Дакле, што се тиче мог односа – и мојих пријатеља и сарадника – према Албанцима ствари су лако провјерљиве. Био сам дио оних Црногораца који Албанце није гонио, него је прогоњенима отварао врата свије куће: док су били угрожени, борио сам се за њихова права једнако као и за права Црногораца. Али, мотив моје полемике није да покажем ко је Ник Ђељошај, нити да се браним од његових инсинуација, него да укажем на нешто много важније. На срамотну и погубну политичку позадину, чији су протагонисти предсједник Тузи и групица његових сабораца, као и на чињеницу да они нијесу родоначелници албанског подаништва према великосрпству. Ђељошај је политички настављач Ахмеда Зогуа (краља Албаније, који је био марионета Александра Карађорђевића и Милана Стојадиновића), Рахмана Морине и Сејда Бајрамовића.

Наведени политичари остали су срамне фусноте у албанској историји, а то ће бити и садашњи сарадници Александра Вучића и Александра Вулина.

Јер, колаборационизам Ђељошаја, Абазовића, Ђеке, Нимамбегуа нема већинску подршку албанског народа. Истина, неки су повјеровали слаткорјечивим фразама што камуфлирају политику која није погубна само за Црну Гору, него и за саме Албанце. О томе могу, поред осталих, питати и Мехмеда Зенку, Мехмеда Бардија, Ферхата Диношу, Лјора Нрекића, Луиђа Шкрељу, који су се од самог почетка политичке каријере борили за грађанске и етичке вриједности на којима се једино трајно могу опстати мало мултиетничко друштво и држава. Коначно, да Албанци имају развијену политичку свијест и одговорност према будућности најбоље је показало њихово једнодушно опредјељење за независну Црну Гору, на референдуму 2006.

Зато вјерујем да Албанци ни данас неће насјести на Данајске дарове Београда и Москве, који намјеравају националне мањине у Црној Гори одвојити од прозападних, секуларних, грађански опредијељених националних Црногораца и, након што униште црногорску нацију као политички и културни субјект, лакше се обрачунају с Бошњацима, Албанцима, Хрватима.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: