Небо и поднебесје: Како је у Црној Гори прасица у коњушници окотила ждријебе
1 min readПише: Јован Пламенац
Откуд у данашњој Црној Гори тако дубока национална подјела на Црногорце и Србе, која бива чак и унутар једне породице, која је узрасла до непријатељства? Што се то догодило са Црногорцима чије је национално сопство прије краће од вијека било српско? Што се то догодило Црној Гори, прије краће од вијека – Српској Спарти?
Сјеме пренационализације народа Црне Горе посијано је средином прве половине 19. вијека из двије шаке, десне и лијеве.
Оно из десне шаке посијано је још у вријеме припреме Подгоричке скупштине која је одржана од 24. до 29. новембра 1918. године, којом је Црна Гора, која је претходно у Великом рату била капитулирала 1916. године и која је из рата изашла као поражена страна, уједињена са Србијом, која је из рата изашла као побједничка држава. У том процесу дошло је до подјеле у народу на присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије па стварања Краљевине СХС, и присталице условног, у ствари конфедералног уједињења у државну заједницу у којој би Црна Гора задржала основне елементе државности, династију и пуну самосталност у унутрашњој политици. Према боји предизборног летка са именима кандидата повјереника за избор посланика Подгоричке скупштине први су, колоквијално, названи „бјелашима“ а други „зеленашима“. И једни и други, без икакве резерве, национално су били Срби.
Из лијеве шаке ово сјеме посијано је на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, када су Црногорци поменути као несрпска нација. У Резолуцији IV конференције КПЈ (1934.) инсистира се „на праву самоопредјељења до отцјепљења свих потлачених народа“, у које је урачунат и црногорски.
Сјеме посијано из лијеве шаке чамило је „у илегали“ до и током Другог свјетског рата, када су, на себи својствено покварени начин, под окриљем нацистичког окупатора, Титови комунисти извели револуцију и преузели власт у Југославији. Штовише, Јосип Броз је децембра 1942, у чланку „Национално питање у Југославији у свијетлу Народноослободилачке борбе“, написао да су црногорске партизанске јединице „састављене готово искључиво од Срба“, а Иван Милутиновић је на засиједању Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења јула 1944. говорио: „Поставља се даље питање: да ли црногорство умањује или искључује српство? Другови, ко није добар Црногорац, тај није ни добар Србин… Црногорци и Србијанци су народ једног племена.“ И даље је у Црној Гори сасвим јасно што је Србин, српство, српски, а што Србијанац, србијански.
Крајем рата, Секула Дрљевић, министар у Краљевини Црној Гори, потом федералиста, сепаратиста и коначно колаборациониста, говорник на „Црногорском сабору“ на Петровдан 1941. на Цетињу, у својој књизи „Балкански сукоби 1905-1941“, објављеној 1944. у Загребу, у НДХ, став о Црногорцима као несловенима, као потомцима Илира, засновао је, поред осталог, на теорији расе нацисте Алфреда Розенберга, осуђеног на смрт у Нирнбершком процесу. А Милован Ђилас, главни секретар КПЈ, пола мјесеца прије завршетка рата на подручју Југославије, 1. маја 1945. у „Борби“, у чланку ,,О црногорском националном питању“, каже да Црногорци јесу Срби, али да су се у рату формирали ,,у посебну нацију“.
Црногорска нација је 31. јануара 1946. године ушла у Устав ФНРЈ. На првом послијератном попису становништва 16. марта 1948. године испоставило се да је од око 95 одсто Срба (у укупној популацији Црне Горе) прије рата остало њих 1,78 одсто и да је број националних Црногораца нарастао од 0 одсто прије рата до 90.67 одсто након рата.
Комунисти су укинули „ретроградно“ правило да је човјек национално, биолошки, културолошки, социјално и духовно, оно што је наслиједио од родитеља и даљих предака и увели „напредно“, да је човјек оно „како се писа’“.
Како је то у пракси изгледало, записао је у једној анегдоти др Богдан Плећаш:
„Године 1944, послије ослобођења Београда, један делегат, вођа Шесте личке дивизије, иначе родом из Госпића, дође у Цвијићеву улицу, у једну кућу гдје је било доста избјеглица из Лике и објашњава им да су они у ствари Хрвати, пошто су рођени у Хрватској. Слуша то један чича, чуди се, па ће: ‘Реци ти мени, де, ако се прасица окоти у коњушници – ’оће ли она окотити прасиће или ждријебе?’“
Јеси ли Србин или Црногорац?
Црногорце су, ипак, убиједили да прасица у коњушници окоти ждријебе и Србин је поистовјећен са Србијанцем, српско са србијанским, а њима је остављено само црногорство. Ова збрка утемељена је током Брозове владавине и ушла је у партијске материјале, новине, литературу, уџбенике, у језик и преко њега у свијест људи. Убрзо се могло чути и прочитати: „Срби и Црногорци на Косову и Метохији“, „Срби и Црногорци у Албанији“… иако је то као када би рекли: „Црногорци и Цетињани у Катунској нахији“, или „Црногорци и Цетињани у Дубровнику“. Дистинкција „јеси ли Србин или Црногорац“ у Црној Гори је наметнута као дио идеолошког програма и добро се примила у народу.
Оно сјеме из лијеве и из десне шаке је изникло крајем рата и шездесетих година се измијешало и обилно плоди све вријеме до данас.
Брутално расрбљивање Црногораца посебно је узело замаха након Брионског пленума ЦК СКЈ, јула 1966, након којег је апсолутну управу државом преузела антисрпска коалиција: Броз, Кардељ и Бакарић. Тада је кренуло дубоко орање расрбљивања Црногораца преко културе. У организацији Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, 29. и 30. јануара 1968, у Титограду је одржан симпозијум на тему: „Црногорска култура и путеви њеног развоја“. О црногорској култури претходно је било подоста ријечи на V конгресу ССРН (Социјалистички савез радног народа) Црне Горе, а слиједили су V конгрес ЦК СК и IX конгрес СКЈ. Потом је, 1972. године, порушена Његошева завјетна црква на Ловћену, као симбол српске Црне Горе.
Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима у Црној Гори услиједила је његова метаморфоза, тј. убрзано пресвлачење. Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима, из тоталитаризма претрчали су у демократију. Умјесто новог друштвеног устројства, добили смо нову превару.
У тој, наизглед разузданости слободе, а у ствари друштвеним кретањима под строгим надзором комунистичке Службе државне безбједности, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двеју супротстављених групација Црногораца: оних који су се држали српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије.
Ипак, на таласу „Антибирократске револуције“ крајем 1988. и почетком 1989. године, на попису становника Црне Горе 1991. године удео изјашњених као Срба повећао се са 3.32 одсто на претходном попису, на 9.34 одсто. Већ на попису становништва 2003. године број Срба у Црној Гори „порастао“ је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, са 21,96 одсто оних који говоре црногорски.
‘Пораст’ броја Срба био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у супротном смјеру. Услиједили су: преименовање српског језика у „црногорски“, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује оне који се изјашњавају као Црногорци у односу на оне који се изјашњавају као Срби, без обзира на стручност, медијски притисак…
Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили као Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили као Црногорци порастао је на 44,98 одсто.
Упркос снажној присили на свим нивоима друштва и областима друштвеног живота да се смањи број оних који се изјашњавају као Срби у Црној Гори и утврди посебно, несрпско сопство Црногораца, није постигнут жељени резултат и та борба прерасла је у паничну интервенцију режима.
Упумпавање страха од србизације Црне Горе
У вријеме режима Мила Ђукановића, идентитетско питање у Црној Гори узнијето је до судбинских димезија, до бити или не бити. Са њим као штитом, режим је криминализован до те мјере да је сам постао организована криминална група. Упоредо са криминализацијом режима, јачао је и сепаратистички потенцијал. Усисавши, попут вампира, политички програм Либералног савеза Црне Горе, који је био добрим дијелом заснован на учењу Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије о „црногорском националном питању“, ДПС је потребу да заштити свој огромни, на нелегалан начин стечени, новац, идеолошки подупро црногорском националном самобитношћу.
Либерални савез угашен је 2005, а ДПС је, освјежен његовом крвљу, наредне године референдумом учинио Црну Гору међународно признатом државом. Референдум је спроведен сасвим у духу ДПС, као и претходни и потоњи избори, уз обилну крађу. Резултат је легализовала евроатлантска политичка заједница, чији интерес цијепања Југославије је тиме био заокружен (преостало је цијепање Србије).
Накокон пораза Ђукановићевог режима на изборима 2020. године, његови перјаници, предвођени Демократском партијом социјалиста, медијску и политичку борбу наставили су упумпавањем страха од србизације Црне Горе, уживјевши се у улогу жртве. Жртвом за националну ствар представљају и судско процесуирање полуга ове организоване криминалне групе: од полиције, јавне и тајне, тужилаштва и судства, до припадника криминалних кланова.
Подијеле подијељених
Данашњи национални Црногорци нијесу Срби. Њихови преци, па и недавни, су Срби. Црногорство је било особеност националних Срба четири црногорске нахије (Катунска, Ријечка, Љешанска и Црмничка). Оно је доживљавано елитним српством, како у осталим српским крајевима и расејању тако и у самој Црној Гори.
Држави Црној Гори у 19. и 20. вијеку припојени су српски крајеви знатно веће површине него што је она била са своје четири нахије: Стара Херцеговина, Брда, Стара Србија, Бока… Пљевља и Бијело Поље су, рецимо, Црној Гори припојени 1912. године. Бока је на комунистички, преваран начин припојена југословенској републици Црној Гори, не референдумском одлуком, или барем одлуком неког политичког органа, него фалсификатом у записнику са брзински сазване сједнице Пленума НОО среза Боке Которске у који је написано: „Пленум НОО среза Боке, на својој сједници одржаној 8. априла 1945. у Котору, једногласно се изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сматрајући да је тумач жеља народа Боке“, иако те одлуке на сједници није било. А у састав државе Црне Горе Бока је ушла тек 2006. године. Данас се велики дио Бокеља (Бокеза, како су сами себе називали), Пљевљака, Никшићана, Беранаца, Подгоричана, Барана…, национално изјашњава као Црногорци. Своју националност поистовјетили су са држављанством, у складу са комунистичком доктрином да прасица у коњушници окоти ждријебе.
Српски национални осјећај код данашњих држављана Црне Горе чији преци нијесу из старе Црне Горе је без осјећаја црногорства националних Срба четири црногорске нахије.
Један дио Срба, држављана Црне Горе, чији су преци из старе Црне Горе је без осјећаја црногорства којим су се ови њихови преци, Срби, дичили. Они виде да нијесу национално исто што и национални Црногорци и, сасвим у складу са комунистичком националном доктрином, стопили су српство са Србијом. И они својом матицом доживљавају Србију. Национални Црногорци их доживљавају својим националним отпадницима и издајницима и патолошки их мрзе.
У оштрој, поцрнобијељеној, на комунистичкој доктрини заснованој подјели на националне Црногорце и националне Србе, остао је слој Срба предачког националног сопства. Они су Срби предачки укоријењени у старој Црној Гори. Њихово национално сопство није подлегло комунистичкој и посткомунистичкој идеологизицаји. Њима, као и њиховим прецима, Црногорац је Србин. Идеолошко црногорство, испражњено од српства, им је „празна врећа”, а идеолошко српство потомака древних Црногораца, испражњено од црногорства, им је отклон од предачког националног сопства. Њима матица није Србија. Њима је матица унеређена. Њих национални Црногорци такође патолошки мрзе, а идеолошким Србима држављанима Црне Горе, а и Србима у Србији, су сумњиви.
Ту су и држављани Црне Горе који су се на попису становништва изјаснили као „Црногорци-Срби”, „Срби-Црногорци”, „Бокељи” и сл. Ударенима комунизмом, замутио им се национални осјећај.
Срби и Montenegrini
Национални Црногорци у Скупштини, у медијима, на улицама, у кафанама… вриште да су угрожени од Срба, да Срби у Црној Гори врше национални инжењеринг, посрбљавају Црну Гору. У ствари, гледајући себе у огледалу причињавају им се Срби. Грајом заглушују истину да прије само осам деценија у Црној Гори није било националних Црногораца, да је Црна Гора по доласку комуниста на власт у Југославији по питању националног изјашњавања силована и идеолошки модификована.
Национални Црногорци остварење комунистичко-нацистичког пројекта расрбљивања Црне Горе доживљавају као нешто освојено, са полагањем права на њега за свагда. Они од српског сопства у Црној Гори бјеже као дијете од жеравице од српског језика, ћирилице, српске културе, српског историјског насљеђа, Српске православне цркве…, од свега што је чинило сопство њихових предака Црногораца.
Нове нације су настајале и настају. Стога никакво чудо није ни настајање нације која себе назива црногорском. Проблем је у њеном имену. У појам „Црногорац“ улили су контра садржај његовом изворном садржају. Овај фалсификат је направио тектонску расјелину између двије доминантне националне групације у Црној Гори.
Ригидна подјела, која Црној Гори не да ни дана мира, неће бити ријешена никаквим компромисима, никаквим „помирењима“, нити интервенцијом власти. Не може бити ријешена ни методама којима је створена. Рјешење је у коришћењу појмова у складу са њиховим садржајем:
Србин у Црној Гори је сукцесор националног сопства житеља на подручју данашње државе Црне Горе, који су ту живјели до Другог свјетског рата, како на подручјима припојеним Црној Гори у 19. и 20. вијеку, тако и у старој Црној Гори.
Montenegrin је национални Црногорац.
Црногорац је држављанин Црне Горе.
Извор: Печат
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Занимљиви. Аутору су „прави“ само они који су се изјаснили „црногорцо-србима“, „србо-црногорцима“, „бокељима“. Начин на који се неки заступају за Србе је штетнији од инжењеринга комунистичког и депеесовског заједно.