Небо и поднебесје: Крађе и прекрађе у „Црногорској православној цркви“

Пише: О. Јован Пламенац

У Другом светском рату и одмах након њега убијено је 98 свештеника Митрополије црногорско-приморске, укључујући и митрополита Јоаникија, што је 44 одсто од укупног броја православног свештенства у Црној Гори, а њихови ликвидатори били су углавном комунисти.

Црногорска православна црква (ЦПЦ) је невладина организација која има абицију да постане помјесна православна црква. Њена генеза коријени у вријеме почетка Другог свјетског рата када је истекла из два идеолошки супротстављена извора. Они су се након рата слила у поточић који је донедавно текао једним коритом, а онда се разлио у два рукавца…

Штете од сепаратиста и комуниста

Почетком Другог свјетског рата, дио Црногорске странке, сепаристички опредијељен, предвођен бившим Србином Секулом Дрљевићем, ставио се на службу фашистичкој Италији која је окупирала Црну Гору. У својој књизи „Балкански сукоби 1905-1941“, објављеној у 1944. у Загребу, у НДХ, Секула Дрљевић је став о Црногорцима као несловенима, као потомцима Илира, засновао, поред осталог, на теорији расе нацисте Алфреда Розенберга који је у Нирнбершком процесу осуђен на смрт. Он је црногорски национализам утврдио и религијским: „Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве, па ни од цариградске патријаршије“ (…) „Одлучујућа је чињеница, да Црногорци имају своју религију, своје црногорославље и да су остајући вјерни њему вјерни самима себи“.

То је било сасвим у складу са Уставом који је италијански окупатор био припремио „Сувереној и независној држави Црној Гори“, НДЦГ. Устав је требало усвојити на Уставотворној скупштини, али устанак црногорског народа 13. јула 1941. године распршио је тај наум.У Општим одредбама овог Устава писало је: „Црногорска православна црква је аутокефална: она не зависи ни од једне друге стране Цркве.“

Са друге стране, комунисти су у Црној Гори већ у јесен 1941. године, ушавши у „другу фазу револуције“, отпочели обрачун са свештенством Српске православне цркве, као „домаћом реакцијом“, иако је у Тринаестојулском устанку 1941. године учествовало 25 свештеника СПЦ, због чега су Италијани њих 10 интернирали, а 19. јула у Ријеци Црнојевића стријељали свештеника Богића Јовићевића.
Идеолошка конфронтација са комунистима, који су крајем 1941. и почетком 1942. године над њиховим политичким противницима починили бескрупулозне злочине („лијеве грешке“), већину свештеника, и самог митрополита Јоаникија, усмјерила је ка националистистичким снагама.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је у извјештају Светом архијерејском синоду СПЦ 1. фебруара 1944. године написао: „Комунизам је овамо нанио велика зла народу. Љуте ране на нашем националном организму једнако крваре… Црква је жестоко страдала. Седамнаест браће наше свештеника убијено је. Цркве, молитвени домови, похарани, многи манастири порушени и попаљени. Свештеници су били присиљени да бјеже испред очигледне опасности и да се склањају у градове, док се мало проведри и они врате својој пастви…“

У рату и одмах након њега убијено је 98 свештеника Митрополије црногорско-приморске. То је било 44 одсто од укупног броја православног свештенства у Црној Гори. Један мали број свештеника убили су Њемци и Италијани. Остале – комунисти. Међу њима, средином јуна 1945. године, и митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Дакле, убједљива већина свештенства Митрополије црногорско-приморске била је антикомунистички опредијељена. Само петнаестак свештеника било је наклоњено комунистима, углавном оних чији су чланови породице били са комунистима, а само пола од њих прикључили су се партизанима или комунистичким органима власти. Управо свештеници који су им се прикључили, комунистима су послужили за обрачун са Митрополијом црногорско-приморском Српске православне цркве.

При Предсједништву Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО), као највишег представничког, законодавног и извршног тијела Народноослободилачког покрета на подручју Црне Горе, 17. јула 1944. године основана је Комисија за вјерска питања. Она је 26. новембра 1944. године упутила допис среском одбору Андријевице у којем каже:„Приликом свих богослужења свештенство и монаштво дужно је помињати на богослужењима: 1. Врховноје правитељство и народноју ослободилоскоју војску – да помјанет господ Бог.“

За наредну, просту, 1945. годину „Вјерска комисија при Претсједништву ЦАСНО“, у штампарији ЦАСНО-а, одштампала је црквени џепни календар, са „Смрт фашизму – слобода народу!“ у заглављу. Текст на првој страници Календара почиње са „Света народноослободилачка борба“.Колика је била моћ Вјерске комисије свједочи и податак да је она 31. јануара 1945. године, „у духу народних потреба“, постављала и премјештала свештенике.

Рађање ЦПЦ

Под утицајем Вјерске комисије, дио свештеника који је преживио комунистички погром одржао је 14. и 15. јуна 1945. године у Никшићу скупштину и донио Резолуцију у којој се умјесто СПЦ помиње „православна црква“, а СПЦ се подмеће да спроводи „велико-српске шовинистичке идеје“ и којом се тражи „демократско црквено уређење“.

Однос комунистичког режима према Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве успостављен у рату и убрзо након њега продужио се све вријеме његовог трајања, да би управо на тим идеолошким основама ’90-тих година прошлог вијека била основана Невладина организација „Црногорска православна црква“ и потом, у вријеме режима Мила Ђукановића, спроведено јуристдистичко насиље над Црквом.

Након што се патријарх Гаврило Дожић вратио у земљу из нацистичког логора Дахау, 1946, Свети архијерејски сабор је наредне године за митрополита црногорско-приморског изабрао викарног епископа моравичког Арсенија Брадваревића. Он је у Митрополији затекао веома тешко стање: свештеничко удружење било је у функцији комунистичких власти, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, велики дио имовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали у државним службама и предузећима, цркве су су скрнављене, у њих је утјеривана стока, народ се одбио од Цркве…

Комунистичке власти су га, крајем јула 1954. године, са још седморицом свештеника митрополије Црногорско-приморске, у монтираном судском процесу, осудили на једанаест и по година затворске казне. Казна му је скраћена и 1960. године је изашао из затвора. Власти му нијесу дозволиле да се врати у Митрополију.

Однос власти према Римокатоличкој цркви и Исламској заједници у Црној Гори није био ни приближно тако радикалан као према Православној цркви. У таквој атмосфери, 1972. године порушили су Његошеву завјетну цркву на Ловћену. Томе су се успротивили и Митрополит црногорско-приморски Данило и Свети архијерејски синод СПЦ. Ова непослушност комунистичком режиму, у његовом врху је разбудила идеју Секуле Дрљевића и италијанског окупатора у Другом свјетском рату о „одвајању црногорске цркве“ од СПЦ. Власти су убрзо кренуле у реализацију ове идеје.

Др Божидар Тадић, потпредсједник Извршног вијећа и предсједник Републичке комисије за односе са вјерским заједницама и Божидар Караџић, секретар ове Комисије, 1984. године посјетили су митрополита црногорско-приморског Данила на Цетињу. Предложили су му да замонаши Мираша Дедеића, како би могао бити „један од кандидата за викарног епископа, односно за митрополита црногорско-приморског“. Митрополит је ово одбио са гнушањем, казавши им да Дедеића добро познаје.

Овај, рјечником који се користи у криминогеним друштвима речено, контроверзни теолог, касније је постао свештеник у Италији, под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Садашњи васељенски патријарх Вартоломеј рашчинио га је због више прекршаја у служби.

Након смрти Јосипа Броза 1980. године у још увијек јединственој Југославији букнули су национализми утемељини на комунистичкој идеолошкој доктрини о „великосрпском хегемонизму“, међу њима и црногорски. Црногорским сепаратистима од посебног значаја било је питање Цркве и на Цетињу је 1990. године основан „Одбор за обнављање аутокефалности Црногорске православне цркве“.

Њихова тврдња да је „Црногорска православна црква“ била аутокефална, заснива се на тези да је регент-краљ државе Срба, Хрвата и Словенаца Александар Карађорђевић 1920. године укинуо аутокефалну Црногорску православну цркву, да је „нелегална и нелегитимна ‘одлука’ Св. синода Црногорске православне цркве о ‘уједињењу’ са Српском православном црквом“ и мноштву изјава у историјским изворима о „Црногорској цркви“, „Црногорској православној цркви“ и њеној „аутокефалији“.

Теолог, историчар и правник-каноник Љубомир Дурковић Јакшић тврди да „Епархија Црне Горе није никада канонски ни од кога тражила аутокефалију нити јој је ико то право канонски дао, и зато је никада није ни имала.“ Што се заправо збило те 1920. године и како је то „Црногорска православна црква“ била „аутокефална“?

Ослобођењем српског народа од турског и аустро-угарског ропства, и потом оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, створени су услови за духовно и административно уједињење шест црквених цјелина укоријењених у Пећкој патријаршији, која је укинута 1766. године. Тај процес трајао је од 1918. до 1920. године.

Ових шест црквених цјелина су опстале у различитим државним и црквеним системима. Након укидања Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је де фацто постала самостална, али не и аутокефална де yуре; Цетињска митрополија је функционисала самостално, али никада није била и аутокефална де yуре; Црква у Србији је била прво аутономна, а потом, једина од ових шест цјелина, и аутокефална де yуре; Црква у Босни и Херцеговини је била аутономна; Црква у Далмацији и Боки Которској је имала вјерске слободе; Црква на простору Косова и Метохије и Македоније је у турском ропству и под управом Васељенске патријаршије остала све до балканских ратова 1912. и 1913. године.

Одлуку Средишњег архијерејског сабора уједињене Српске православне цркве о успостављању јединства Пећке патријаршије озваничио је регент Александар Карађорђевић краљевским указом од 17. јуна 1920. године. Јединство Пећке патријаршије свечано је проглашено 12. септембра 1920. године. Цариградски патријарх Мелентије ИВ 19. фебруара 1922. године издао је томос којим је призната аутокефална уједињена Српска православна црква.

Натурање “Абрамовића“ и избор Дедеића

„Одбор за обнављање аутокефалности Црногорске православне цркве“ за поглавара своје „аутокефалне цркве“ нашао је некадашњег дечанског игумана, Антонија Абрамовића који је у то вријеме био клирик Америчке православне цркве.

Иако је Константинопољски патријарх Вартоломеј у августу 1993. године, приликом освећења камена темељца Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, изјавио да „Црногорска аутокефална црква није никада постојала, не може да постоји и неће постојати до свршетка свијета“, архимандрит Антоније Абрамовић је прихватио позив црногорских сепаратиста.

Поглавар Православне цркве у Америци Архиепископ вашингтонски Митрополит свеамерички и канадски Теодосије архимандриту Антонију Абрамовићу 29. октобра 1993. године послао је писмо у којем му је написао да се у Црној Гори лажно представља као „краће вријеме викарни епископ Едмонтона Америчке Православне Цркве“, јер „таква епископска столица у овом тренутку не постоји у нашој Православној Цркви у Америци“. „Ви обмањујете и себе и друге, и налазите се у великој духовној опасности“ и „усљед Ваших неисправних и некаконских радњи Ви сте под црквеном забраном и лишени сте свих свештенорадњи“, написао је поглавар Православне цркве у Америци Теодосије архимандриту Антонију и позвао га је да се „смјеста врати у Канаду“.

Ипак, „На Лучиндан 31. октобра 1993. године на Црногорском сабору под отвореним небом, на Цетињу, испред дворца краља Николе И Петровића Његоша, у духу традиције, Црногорци су изабрали за својега црквеног поглавара Господина Антонија Абрамовића“, стоји на званичном сајту „Црногорске православне цркве“. Наредне године архиепископ Теодосије га је рашчинио, а након двије године је умро и сахрањен је на Цетињу.
Још 1994. године дошло је до несугласица и подјела међу поборницима „Црногорске православне цркве“. Када је Абрамовић умро, људи из једне групације ступили су у контакт са – Мирашем Дедеићем. Друга групација, коју је предводио историчар др Данило Радојевић, ангажовање Мираша Дедећи за поглавара „Црногорске православне цркве“ видјела је као издају. Радојевић га је општужио да је „великосрбин“ и „материјалиста“.

Мираш Дедеић појавио се на Цетињу 6. јануара 1997. године и на скупу испред Дворца краља Николе „изабран“ је за „поглавара Црногорске православне цркве“. Васељенски патријарх Вартоломеј 4. априла 1997. године обавијестио је Патријарха српског Павла да је Свети синод Васељенске патријаршије рашчинио Мираша Дедеића. У Синодском акту Васељенске патријаршије, у којем се говори о разлозима рашчињења Мираша Дедеића, поред осталог пише: „Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлушења од господа Сведржитеља“.

Чињеница да је рашчињен од стране Васељенског патријарха није била препрека да га бугарски патријарх Пимен, са седам митрополита и епископа Бугарске православне цркве, 15. марта 1998. године, хиротонише за епископа. Пимен је био самозвани патријарх и са својим епископима у то вријеме предводник раскола у Бугарској православној цркви.

„Црногорска православна црква“ 2023. године прославила је три деценије своје „обнове“. У најави „низа свечаних активности“ током јубиларне године, Мираш Дедеић је најавио велико славље. Али, умјесто великог славља догодио се „велики раскол“: Јубиларну годишњицу од „обнове Црногорске православне цркве“ обиљежио је „раскол“ између „досадашњег митрополита Михајла“, тј. Мираша Дедеића, и групе „млађих свештеника“ предвођених „епископом Борисом“. Овај сукоб јавно је кулминирао на Цетињу у септембру прошле године када је неколико стотина грађана акламацијом прогласили „епископа Бориса Бојовића“ митрополитом, док су за „досадашњег митрополита Михаила“, Мираша Дедеића, навели да се усљед старости и смањене активности, повлачи у мировину. Дедеић је скуп назвао „пропалим политичким митингом, без легалитета и легитимитета“.
Међу духовне вође националних Црногораца, Монтенегрина, запатила се толика мржња да су се на Бадњи дан ове године на тргу на Цетињу помлатили бадњацима, као тољагама.

„Велики раскол“ у „Црногорској православној цркви“ добио је судски епилог. Црногорско министарство правде донијело је коначно рјешење којим се као неоснован одбија захтјев Бојана Бојовића (Бориса) да он умјесто Мираша Дедеића заступа „Црногорску православну цркву“.
Тиме ова сапуница није окончана.

Дио црногорских медија, објавио је да је „у неђељу 17. новембра у храму Светога Ивана Црнојевића Праведног на Цетињу, литургијски прослављено обретење моштију Светога Антонија Митрополита Црногорскога“.

Претходно је фракција „ЦПЦ“ коју предводи Мираш Дедеић саопштила да је оскрнављен гроб митрополита Антонија Абрамовића и да су украдени његови земни остаци. За крађу су оптужили „владику Бориса“, који предвопди другу фракцију ЦПЦ.

Према ауторовом тексту „Један покушај дезинтеграције у Православној цркви“ са Међународне научне конференције Института за политичке студије „Међународне интеграције као инструмент геополитике“, одржане у Београду 25-26. новембра 2024. године

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: