Небојша Човић: Ђукановић одабрао сегрегациону праксу нацистичке Немачке, односно њему ближе НДХ

Последњих недеља велику пажњу јавности заокупио је недавно објављени извештај Фридом Хауса, који је био посебно критичан према ситуацији у појединим земљама у региону, укључујући и Србију. Тим поводом огласили су се, на различитим линијама, председник Вучић и премијерка Брнабић, са једне стране, као и један број невладиних организација, са друге. Да ли је, по Вама, оволика пажња таквим извештајима оправдана?

У свету, или, да будем конкретан, углавном на Западу, постоји велики број организација и владиних институција које припремају годишње извештаје о стању основних права, степену корупције и сличним питањима у појединим земљама, укључујући и нашу. Традиционално, касно пролеће је време када се објављују извештаји за претходну календарску годину, тако да можемо да очекујемо да ће наредних недеља светлост дана угледати више оваквих докумената који се баве појединим областима – од стања људских права, слободе медија и изражавања, до верских слобода, итд.

Иако су ти извештаји најчешће критички и оправдано изазивају негативну реакцију јавности, треба их посматрати и из другог, позитивног угла, као могућност да и сами проценимо да ли постоје области у којима реално постоји потреба да се ствари промене на боље. Ако желимо да будемо потпуно објективни, да ли је стање идеално у појединим областима – није, да ли може да буде боље – може.

Истовремено, неопходно је да имамо у виду да многе организације које припремају овакве извештаје неретко имају и политичку агенду, која не мора нужно да се поклапа са нашим националним интересима.

Ови извештаји се често користе за вршење притиска на владе у тим земљама да своју политику прилагоде интересима великих сила које стоје иза ових организација.

Но, и поред тога, свакако постоје области у којима ствари могу и морају да буду боље, и ми морамо да их мењамо – пре свега због добробити наших грађана и нашег друштва у целини, а не због похвалних годишњих извештаја страних организација.

Чини се да је последњих недеља било доста критичких дебата на неким од кључних адреса за решавање проблема Косова и Метохије, којима је доведено у питање досадашње понашање западних администрација у вези са овим питањем. Како то тумачите?

Опстанак и будућност ове квази државе насилно направљене на делу наше територије у потпуности зависе од две, можда три западне силе. Имајући то у виду, да бисмо разумели тренутне догађаје на КиМ, морамо прво да сагледамо последице пандемије на унутрашње прилике у Немачкој и САД и њихове међусобне односе и политички утицај.

Пандемија је довела до занимљивих обрта када су у питању ове две земље које се последњих годину и по дана надмећу за контролу над процесом дијалога и за утицај на политичке прилике у нашој јужној покрајини. Сада је и потпуно евидентно да Немачка, упоредо са захлађењем односа са САД након доласка на власт председника Трампа, директно поткопава напоре администрације САД да се постигне компромисно решење, прво преко Рамуша Харадинаја, а потом и преко Аљбина Куртија.

Почетком године, пре налета пандемије, изгледало је да амбасадор Гренел и Бела кућа потпуно контролишу ситуацију када је у питању приштинска страна. Звезда Ангеле Меркел је почела да бледи и она је имала најнижи степен подршке на унутрашњем плану, што се, наравно одразило и на капацитет званичног Берлина да се бави питањем КиМ. Међутим, догађаји последњих пар месеци су то променили и Меркел је једна од ретких лидера у свету који су из ове кризе изашли ојачани.

Истовремено, имајући у виду жестину удара Ковида19 у САД, актуелна администрација има пуне руке посла и изложена је великим нападима, не само Демократске странке, већ и остатака клинтоновских структура у медијима, са њима повезаним институтима и осталим организацијама, који ово виде као прилику да се оживе Бајденове умируће шансе за победу на председничким изборима у новембру.

Зачуђујуће је да владајуће структуре чак и у неким земаљама које су традиционални савезници САД испод жита директно раде да поткопају реизбор Доналда Трампа и помогну долазак његовог времешног противника на власт. Стога не чуди заоштравање између званичног Вашингтона и Берлина, које је претходних дана било евидентно и у критичким изјавама америчког амбасадора САД у Немачкој, Ричарда Гренела.

Паралелно са овим процесима у САД и Немачкој, и у једном и у другом парламенту воде се дебате о сврсисходности даљег ангажмана на пропалом косовском пројекту. У САД, албански лобисти су истерали тешку артиљерију, додуше мало зарђалу и застарелу, на челу са Елиотом Енгелом и Медлин Олбрајт, да убеђују америчке законодавце да на КиМ тече мед и млеко и, како кажу, „да нема земље на свету где више воле Американце“, све у покушају и нади да зауставе процес и формалног одустајања и овог стуба власти од подршке криминализованој и фантомској квази држави.

И у Бундестагу је претходне недеље дошло до занимљивог обрта у коме је откривено да је цела агресија на СРЈ 1999 била заснована на лажима у самом врху НАТО, укључујући и највише немачке званичнике, о наводном српском геноциду и концентрационим логорима на КиМ. Поред директне војне подршке терористичкој УЧК и диригентске палице којом је контролисана реакција албанског становништва, читави тимови НАТО стручњака су са косметским Албанцима увежбавали драматичне лажне приказе прогона албанског становништва, као и наратив којег се и до данас слепо држе листом сви приштински политичари.

За неколико година, 2024. и 2025, када се отворе британске архиве тајних докумената из овог периода, вероватно ће испливати и више детаља у вези са овом срамном завером и злочинима УЧК, као што је то био случај прошле године са документима који су описивали догађаје током рата у БиХ. Не треба сумњати да је и то један од разлога зашто се толико жури да се Србија натера да призна незаконито отимање своје територије пре него што се лажи потпуно оголе.

Дебатом у Бундестагу је и директно потврђено да су кључне земље у НАТО плански и свесно пласирале лажи о ситуацији на КиМ да би извршиле агресију на суверену европску земљу, као и да је наша земља била само пробни полигон за сличне „заштитничке“ агресије на друге државе у свету које су уследиле.

Сетимо се само скандала три године касније са неистинитим извештајем о хемијском оружју режима Садама Хусеина, који је послужио као изговор за напад и окупацију ове земље и убиство Хусеина. Када је у јавност процурила истина да је извештај лажиран, реакција главних актера била је „Па шта!!!“. Без обзира што су признали да су лагали, Ирак је тада већ одавно био окупиран и разрушен, а ирачка нафта стављена под контролу и службу агресора. И нико за то није одговарао.

Како објаснити изостанак реакције осталих чланица НАТО и западних земаља? Да ли су биле наивне, и пустиле да их најутицајније земље, попут САД, Велике Британије и Немачке, преваре? То би било заиста поражавајуће за пореске обвезнике тих земаља, да њихове администрације попут стада слепо следе политику страних држава, биле оне савезници или не. Поред свих тих ресурса западних обавештајних служби, тешко је поверовати да нису имали информације са терена. Што их онда чини саучесницима. И у кршењу међународног права и у лагању сопствених грађана.

Истовремено, на самом КиМ, кључа испод површине, свако тумачи закон онако како највише одговара његовим интересима, испоставило се да одлазећег председника тзв. Владе Косова не могу да отерају ни скупштина ни спољни притисак, ни закон ни сила. Како процењујете даљи развој ситуације?

Имајући све ово у виду, последњи догађаји на КиМ, али и унутрашње политичке расправе у утицајним страним земљама које су главни ментори неуспешног косовског државног пројекта, доносе занимљиву али не и изненађујућу динамику када је овај процес у питању. Пре свега, на унутрашњем политичком плану у Приштини, поновно увођење такси треба гледати из перспективе припреме Куртија за нове изборе као и тренутне надмоћи немачког утицаја на КиМ у односу на традиционално највећег савезника приштинских Албанаца, САД. Очигледно је да Берлин покушава да искористи тренутну заокупљеност Вашингтона унутрашњим питањима, и промеша карте на КиМ како би навео воду на своју воденицу.

Одмах након смене Куртија, након почетне дефанзиве и опрезног испипавања терена, било је очигледно да он, иако смењен, нема намеру да оде са власти. Тумачење косметског Уставног суда и одлагање одлуке до 29. маја, као и континуирана подршка Немачке, охрабрили су га да се размаше, поновно уведе таксе и чак покрене питање смене Тачија. У међувремену, и једна и друга страна и директно и индиректно прејудицирају одлуку овог суда.

Очекивано, Самоопредељење из арсенала вади и претњу великим уличним протестима. Међутим, какав год исход био, систематични Немци и у несуђеној Хотијевој влади имају свог резервног тројанског коња, Рамуша Харадинаја, тако да ће Берлин, чак и ако Курти доживи неуспех, наставити да врши утицај на приштинске власти. И управо та подршка Харадинају показује да је и јавна посвећеност Берлина борби против организованог криминала, корупције и ратних злочинаца глума, те да је једино важно да се истера оно што је немачка администрација замислила као свој приоритет.

Са друге стране, извесно је да ће и Ричард Гренел у наредном периоду имати мало више времена да се бави дијалогом него што је то био случај последњих неколико месеци.

Једна од његових привремених дужности се приводи крају, очекиваним именовањем републиканског конгресмена Џона Ретклифа за новог директора обавештајне заједнице у САД, које ће ускоро бити потврђено гласањем у Сенату, у коме Републиканци имају већину. С тим у вези, за очекивати је да овог лета видимо нову енергију у Гренеловом ангажману, и поред објективних ограничавајућих фактора које ће процесу дијалога наметнути изборни процеси и у Србији и на КиМ. Међутим, рокови којима се лицитира у медијима и о којима говори и сам Курти једноставно нису реални и не треба губити енергију бављенем таквим шпекулацијама.

Један сте од врсних познавалаца ситуације у Црној Гори, Ваше анализе су у последњих годину и по дана неретко изазивале нервозне реакције и нападе званичне Подгорице. Како објашњавате продубљивање унутрашње кризе у Црној Гори последњих неколико дана?

Догађаји у Црној Гори изазивају велики неспокој и забринутост, ситуација је изузетно драматична и довољан је тренутак да ствари измакну контроли и дође до насиља и проливања крви.

Сведоци смо да режим у Подгорици, укључујући и самог Ђукановића, показује да нема државнички капацитет, те да својим изјавама и делима само продубљује поделе у црногорском друштву. Ситуација сваког дана додатно ескалира, поред обрачуна са вером и верницима, Ђукановић се сада устремио и на грађане који се изјашњавају као Срби у војсци и полицији.

У 21. веку он баштини сегрегациону праксу нацистичке Немачке или ближе му НДХ, користећи веру и националну припадност за поделу на наше и њихове, на подобне и неподобне, на грађане првог и другог реда, спреман да се силом разрачунава са слободољубивим и правдољубивим народом! У оваквим условима, изузетно је важан помирљиви, гандијевски приступ свештенства, на челу са митрополитом Амфилохијем и владиком Јоаникијем, којим се спречава даља ескалација ситуације.

Као што сам више пута нагласио претходних месеци, иза непотребног прогона СПЦ и њених верника стоји искључиво политички и финансијски интерес Ђукановића и ДПС-а да се рециклирају према међународној заједници, која их и одржава на власти свих ових година, а да, са друге стране, у светлу долазећих избора, скрену пажњу бирача са катастрофалне економске, политичке и безбедносне ситуације у земљи на „угроженост црногорске нације и државе од великосрпске агресије“.

Ова тактика, примењивана више пута, одавно је прочитана, али треба имати у виду да се подгорички режим бори не само за политичко, већ и за физичко преживљавање, јер, када оду са власти, директно ће у тај исти Спуж, којим су претили владици Јоаникију. С тим у вези, потпуно подржавам и принцип да све отето треба да се врати, јер, ако се овај принцип примени, и Ђукановић и његова породица, а и клика око њих, имали би да врате штошта покрадено од народа Црне Горе у последњих тридесет година. Ако ово разумемо, јасно је и да не постоји жртва – сопствених грађана – коју нису спремни да плате да то макар мало одложе.

Очекивано, режим Мила Ђукановића покушава да искористи пандемију да би спречио окупљања верника, у нади да ће се временом та енергија истрошити, као што се већ дешавало, не само у Црној Гори, већ и у другим земљама. Крајње је нелогично да полиција хапси и бије сопствени народ због окупљања и такозваних здравствених ризика, а да власт у Подгорици, са друге стране, широм отвара границе страним туристима.

Јасно је да режим у Подгорици нема капацитет да договором дође до решења прихватљивог за све стране, већ поделама, лажима, спиновима и насиљем покушава да издејствује благонаклоност и подршку међународне заједнице.

Очигледно је да не постоји друго решење осим интернационализације овог флагрантног гушења верских слобода и људских права и то и треба да буде основ обраћања и СПЦ и српске заједнице у Црној Гори, ал и званичног Београда, свим надлежним међународним институцијама, владама утицајних земаља, али и осталим верским заједницама у свету.

Због тога је веома битно да ови протести остану ван политике – јер то је управо оно што Ђукановић покушава да постигне – да их лажно прикаже као политички покрет којим се диригује из Београда.

У сваком случају, очекује нас тешко и варљиво лето. Поред здравствених ризика, неизвесности и последица које је оставила пандемијска криза, проблема КиМ, који је само једно од нерешених питања која оптерећују Западни Балкан, кризе у Црној Гори, све земље у региону очекују и избори, што редовни, што ванредни. Искуство нас је научило да је у изборним годинама у суседним земљама најлакше мобилисати и консолидовати бираче управо на начин који тренутно примењује Мило Ђукановић – наводном претњом од Србије и Срба.

У години великих унутрашњих и глобалних превирања, очекиваних спољних притисака и покушаја решавања отворених питања на брзину и преламањем преко колена, та општа нестабилност ће свакако бити додатно погоршана запаљујућом реториком, прекрајањем историје и притисцима и у региону. На нама је да покажемо стрпљење, мудрост али и одлучност да на најбољи начин заштитимо и своје интересе и свој народ – где год да он живи.

Извор: Блиц

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Quo vadis, Montenegro: Зашто режим прећуткује хрватске и албанске претензије на ЦГ, а измишља српске и руске

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: