Небојша Јеврић: Господин са пудлицом (прича са хепи ендом)

Читавог живота господин Н. је био општински чиновник.

Трудио се да никад нико од надлежних нема примедби на његов рад. Долазио је први а одлазио последњи. Од прве плате је купио одело, и белу кошуљу и кравату.

Цинкарио је сваки нерад, разговоре у канцеларији у којима су се помињали шефови или, не дај Боже, држава.

Трудио се да се свима умили.

Живео је у самачкој собици у предграђу у којој је осим решоа био кревет и даска за пеглање. Проводио је бесане ноћи сањајући жене недодирљиве, далеке недоступне…

Десило се само једном да колегиницу позове да после посла оду на кафу.

„Шта ја са њом да причам“, питао је Рокана, општинског шофера, духовиту момчину и спадало који је важио за највећег швалера у општини.

Колегиница је била мало прецвала девојка која је радила у дактилобироу.

„То ти је бар лако! Само јој реци „Желим твоје тело“!

Отишли су у пуну градску кафану где су свраћали сви општинари на пиће.

После трећег гутљаја кафе и на екс попијене чаше лозе, да би скупио храбрости, тако га је Рокан подучио, погледао је у очи и рекао довољно гласно да су га чули и конобари.

„Желим твоје тело.“

Пљуснула му је шамрчину да се читава кафана окренула.

Конобари су причали и онима који тог дана нису били ту.

А и Рокан је забављао чиновнике по канцеларијама причају како га је саветовао.

Понижен, не сећа се како је стигао до куће. Узео је боловање и месец дана није долазио на посао.

Од тада га никако дугачије нису помињали већ као – „Желим твоје тело“.

Прича се проширила по читавом граду. Тек тада више није могао доћи до жене.

Шеф, којем је сваког јутра лично доносио доручак, ракију, кафу и којем је подносио извештај шта се дешава у згради општине, постао је министар. И баш такав му је требао у министарству.

У служби је напредовао као вредан, тачан, цинкарош и друкара. Такве су шефови ценили. Долазио је у нашу кафану док је газда куповао новине. Читао је све новине од прве до последње стране и покушавао да се умеша у разговор препричавајући шта је у новинама прочитао. Кад је нестало новина нестало је и њега.

Ни у родном месту ни у Београду није имао среће.

Годину дана пред пензију добио је стан и одлучио да се ожени.

Али како прићи жени у великом граду. Толико их је а ни једна није његова. Видео је, шетајући по блоку, много жена, а све су му се допадале, како шетају кучад. Одлучио је и он да купи куче.

Узео је пудлу јер оне најмање једу.

Високо уздинуте главе у беспреконо испегланом оделу, белој кошуљи и кравати, кренуо је у бескрајне шетње блоком са пудлом која му се стално запетљавала око ногу. Залуду је покушао да успостави преко Радуше (име пудли је дао по покојној баби која га је подњивила) контакт са власницама других паса. Иако је био висок, усправан, наочит човек, било је нечега у њему што су жене препознавале и што их је одбијало.

Виђали смо га како сваког дана пролази поред кафане.

Иако унутра не улази увек отвори врата, провири и пита за неког кога нема у кафани.

Будио се ноћу сав у зноју сањајући жене.

А онда је почео да се вози пуним аутобусима. Бирао је шпиц. Примицао се женама које су буновне ишле на посао или се уморне враћале са њега и удисао њихов мирис.

Жене су се одмицале од њега но залуду.

Почео да их додирује. Прилчало се о томе по читавом блоку. О шамарима које је добијао.

Али свему дође крај. Ухватио је за задњицу полицајку у цивилу која је ишла на посао. Ова је позвала патролу.

Сачекали су их на следећој станици и њега са лисицама извели из аутобуса.

Хепи Енд (на захтев читаоца)

Полицајка коју никад нико није ухватио за гузу сачекала га је на изласку из затвора и службеним колима, у униформи са пиштољем, и одвела код себе у стан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: