Небојша Лазић: Наш народ, наша Црква и наш патријарх!

Пише: теолог Небојша Лазић

Није могуће чак ни најтрезвенијим и најмудријим аналитички сагледати данашњицу. Догађаји претичу један други, вртлог процеса се знатно убрзао. Наше „смутноје времја“ постаје арена идеолошких, политичких и друштвених обрачуна. Ћутати и посматрати догађаје значи бити статиста и саучесник у злочинима који се одигравају пред нашим очима. Прихватити наш народ у својој различитости не значи прихватити морално дискутабилне, идеолошки супротстављене и различите ставове. Позивати се на одговорност када ријечи немају утемељење у дјелима постаје утопијска фраза.
Како је наш народ у јасним социјалним процесима, периоди тумбања увијек тресу темеље народа. Наш народ са свим разликама је такав какав јесте – ми немамо други народ. И десни и лијеви, и политички корумпирани и дискредитовани, и етикетирани су опет наш народ, дио једне шаролике цјелине. Позивати на обрачун без одговорности је само циклични процес понављања образаца. Свачија дјела морају бити видљива, јер нас Јеванђеље учи: „Нема ништа тајно што неће бити јавно.“ Зашто би ми инсистирали на супротности?

Можда су ми најтеже ствари у вјери биле како то Господ позива да се молимо за непријатеље. Зашто бих чинио некоме добро ко мени чини зло? Зар то није саучесништво у злочину над другима? Зашто је Христос проповиједао лоповима и женама сумњивог морала? Ако смо Христови, како то да чинимо а да нас не осуде, као што су онда фарисеји осуђивали? Схватио сам, али тек кроз вријеме, зашто је Јеванђеље вјечна истина и зашто „нема ништа ново под сунцем“ – што је било тада, бива и данас. Када позовете на покајање и осудите насиље, опет ће неко замјерити.
Нашем патријарху, који је наш као што је и наша Црква, и наш народ који јесте Црква, једни траже подршку, а други је одбијају. Мајка не може да воли једног сина више, а другог мање, чак и ако је један лош. Ипак, колико вапе за гласом Цркве и колико га уважавају чак и они који су хистерично антицрквени, даје ми оптимизам. Наша Црква, која нас је формирала као народ, и даље остаје најважнија институција, чак и ако је сама у себи шаролика.

Младе нове генерације стасале су упркос атеизацији прошлости и самосвјесне су онога што јесу и шта их дефинише. У свакој борби, један број њих иде под Христовим барјаком, без рачунице, уз вапај. Носити крст у овим временима значи бити разапет. Софистицираније – лако се лијепе етикете, лако се осуђује и пресуђује. Ријетко ко види будућност, види какво се тамно вријеме пропадања и девалвације морала надвило. Колико је битно разумјети другога! Наравно, основно је злочин назвати злочином и тражити осуду и одговорност. Али, као што видите, од тога не бјежи нико од поменутих. Радикализам и исхитрени поступци се не могу очекивати од некога ко разумије вјековну улогу – не само вјекова који су прошли, него и оних који долазе.
Да бисмо имали будућност, свакако се морамо филтрирати. Постоје вриједности које се не смију скрнавити, али и злоупотребе које се морају избјегавати. „Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и с туђином! Тежак је в’јенац, ал’ је воће слатко! Воскрсења не бива без смрти.“ Само ко иде за крстом, на том крсту ће се показати ко је вјера, а ко невјера, ко је фарисеј, а у коме тиња праведни гњев.

Цркви и патријарху замјерити промишљеност у смутним временима значи не познавати евхаристијско заједничарење прошлости и надање у будућност. Битно је сагледати са српског становишта, никако не идеализовати наш народ нити га посматрати одвојено. Ми немамо други навод него оно што нас је сачувало у бурној прошлости и оно што нам је нада у васкрсење – уз осуду гријеха. Нико до краја не може да схвати сва догађања, али можемо да схватимо колико је тешко јачати имуни систем у борби за бољи систем, а не направити аутоимуну болест.
Идеално је вријеме за личне обрачуне, али то је луксуз који одузима хришћанско сагледавање. Када сам покушао да сагледам нашу несрећу и зло које нам се надвило, тежио сам објективности и рационализму око емотивних ствари.

Вјерујем да ће и оклеветани имати право гласа, јер вапију не из користи него из правдољубивости, већ више ништа нити се очекује нити је потребно. Молим се мјесецима и годинама.
Битно је видјети да ово није жаргонско „ботовање“ нити да постоје неки скривени мотиви. Ово је једноставно вапај душе док гледам „Небеску литургију“ Светог владике Николаја како се одиграва пред нашим очима. А „Закукаше Срби у невољи, ал се Бога живог не сетише, ни Бога, ни својих греха.“ Свјатјејши је на трону Светог Саве. Носи крст патријарха Германа и тежину насљеђа патријарха Павла. Вјерујем да је истински достојан своје позиције. Господ му не би дао крст који не може да понесе. Његово ношење крста, који ће бити све тежи, треба да буде наша молитва, чак и ако се неки дјелови друштва не слажу са њим.
Многи мисле да, ако га нападну, постају већи вјерници и да Богу службу чине. Не виде да бацају камен на некога ко носи крст тежак осамсто година. Калкулације и одговорност најстарије институције су есхатолошке, не инстант рјешења, нити популистички приступ, што је јако популарно данас. Наш народ је на улици, наш народ је и против улице. Наша Црква су сви, и наш патријарх је наш!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: