,,Нећемо ћутати, ми смо ваша грижа савјести“: Како је група младих Њемаца памфлетима и графитима пружала отпор нацистима
1 min readНећемо ћутати! Ми смо ваша грижа савјести, писало је у памфлетима ненасилног омладинског покрета ,,Бијела ружа“ у нацистичкој Њемачкој – покрета који је као инструменте за борбу против Хитлера користио искључиво графите и писану ријеч и био састављен од младих људи, претежно заинтересованих за теологију и филозофију.
Прво суочавање са забранама одређених пјесама, напуштање школе дјеце јудаистичке вјероисповести, кажњавање учитеља који се нису слагали са водећом политиком, задавање есеја од стране других професора који су за циљ имали индоктринацију дјеце, све учесталија хапшења од стране полиције и целокупна пропагандна машинерија – утицали су на бунт младих.
На темељима супростављања тим забранама и свеопштем тоталитарном лудилу настао је, између осталих, антинацистички покрет Бијела ружа, а најистакнутији чланови групе, сестра и брат, студенти Софи и Ханс Шол, данас представљају симбол антифашистичке борбе.
Бијела ружа 1942. почиње са писањем и дистрибуирањем памфлета који су позивали на пасивну непослушност народа, као и цртањем графита. Графити и штампани памфлети били су им једини инструмент борбе, а њихово другачије мишљење бива видљиво широм Минхена, али и других градова Њемачке и Аустрије.
Ханс и Софи су ухапшени приликом једне овакве акције 18. фебруара 1943. и бивају оптужени за тешку издају. На њима је писало о пропасти њемачких трупа у Русији и поразу код Стаљинграда који се десио мјесец дана раније. У тренутку кад Адолф Хитлер без милости коси све противнике режима, смрт због издаје била је неминовна пресуда за двоје младих Њемаца.
Иако су на себе преузели сву кривицу, нису успјели да спасу остале чланове групе. Суђено им је 21. фебруара, а пресуда је изречена већ наредног дана када су и погубљени.
,,Неко је, најзад, морао да почне“
Њој, током испитивања, бива понуђено да сав терет кривице свали на брата, како би себе ослободила исте. Не прихвата, јер би тиме издала не само брата, већ и своје идеале и морална начела.
На суђењу, Софи је изјавила: ,,Неко је, најзад, морао да почне. Оно што смо ми написали и рекли – мисле многи“.
На дан погубљена она је имала двадесет и једну годину, а њен брат Ханс двадесет и четири. Његове последње ријечи пред смрт биле су: ,,Живјела слобода!“.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Њемци су велика нација за поштовање,колико су само пута покушали убити Хитлера,организација“Бјела руза“је величанствена одбрана хуманости,Вили Брант и његова људска искреност,Хесе,Гете,велики Бизмарк као и многи други!Сада се нажалост у свијету повампирује ревизија историје којој се глобално мора стати на пут!Блајбург,негирање Јасеновца,ставови Пољских политичара итд…
Kraj slomljenog mača
Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim braneći ih časno,
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć mu himne,bestidno i glasno.
Slobodu si večno ,zakržljala raso,
Čekao da donesu tudji bajoneti,
Po gorama svojim tudja stada paso,
Jer dostojno neznaš za slobodu mreti.
Pokaži mi redom viteze tvog roda,
Što balčakom sruku slomiše ti lance,
Gde je Karadjordje tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.
Sa tudjinskom kamom si puzio po blatu,
Krvološtvom zvera,pogane hijene,
Da bi mučki udar sledja dao bratu,
I ubio porod u utrobi žene.
Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novu gazdu snivaš.
Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista,slobodu i svece.
U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.
Јован Дучић