Недеља

Пише: Емило Лабудовић

Капају минути и сливају се низ прозорско окно иза кога се пружа влажан поглед низ покислу улицу којом промичу ријетки аутомобили. С времена на вријеме град личи на напуштено рударско насеље након затварања рудника, а онда парајући јаук сирене хитне помоћи посвједочи да живот ипак иде даље и да се тамо неко бори да свој продужи. Ипак, атмосфером доминира осјећај опуштености, издвојености и извјесне лијењости, осјећај омамљених чула на ивици тупости. А календар све објашњава – недеља је.

Памтим када је недјеља била свети дан, нека врста породичног и општег празника. Дан када је отац, након седмодневног избивања по радилиштима, био кући, кад је све мирисало на његов зној, дуван и на мајчину тек испечену погачу. Недељом су се чула звона, чула се сватовска пјесма, чуло се весело комшијско ћаскање и жамор кафана, препуних разгаљених пивопија и љубитеља „капљице“. Недељом би живнуле обале ријека, замирисао распаљени роштиљ, дјеца, нешто свечаније обучена, дерала су кољена, парала ногавице и лоптом разбијала позоре. Недјеља је била жива и недјељом се живјело.

Данас се недеља тешко разазнаје, као да се увукла у себе саму и личи на врапца, покислог и шћућуреног под стрехом.

Кажем, памтим кад је недеља била свети и посебан дан. Кад баба није дала да се ради било шта у пољу или значајније у кући јер, говорила је: „и свемоћни Господ, којем је све било дато и који је све могао, шест дана је стварао, а онда седми одморио“! Данас се чак и о такву „недељу“ отимају синдикати и послодавци, обећавајући напаћеним радницима неки други дан за надокнаду. Као да се недеља, њен породични дух, њена разиграност и опуштеност, њена предодређеност за одмор, дружење, природу, њена лежерност, могу замијенити неким тамо уторком или сриједом. Недеља, дан бескрајних креативних могућности или прилике за безазлено излежавање, дан када су се сводили рачуни и правили планови. Дан који је „пунио батерије“, појачаво оптимизам и плиму наде у боље, љепше, успјешније ширио у таласима.

Али, те недеље више нема, осим на календару и роковницима. Изгубила се, утањила, изблијеђела и уморила непрекидном бљузгавицом пораза, губитака, разочарења, изгубљених илузија. Као дављеник коме у спасење ни сламка није понуђена, тоне у бездан свеопштег страха који, као баук, царује простором и нашим животима. Страха од сјутра, страха од понедељка који, слућен из перспективе недеље, не обећава много разлога за смијех , радост, успјех. Страха од вијести које ће, макар за нијансу, бити сивље од ових данашњих. Вијести о новим ратним пожарима, о епидемијама болести имуних на данашње љекове, од поплава, смртоносних пожара и још разорнијих земљотреса, иза којих остају смрт, биједа и глад.

Живимо вријеме у којем нас, мада нам се чини да смо већ све видјели и преживјели, увијек изненади и уплаши нешто ново, или старо у новом издању.

Живимо вријеме у којем је све мање вјере, а све више невјерице и разочарења. Вријеме у којем нас, као асасин из засједе, вребају слике безочно стријељаних насред улице, усред бијала дана, злочин над невинима, над немоћнима, над слабијима, породично насиље, силовања, отмице… Бијес и насиље као најприсутнија мјера и облик социјалне и менталне комуникације.

Више се нико међусобно не пита за здравље и срећу, већ само о томе ко је нови убијен, ухапшен, ко је превјерио, ко је издао, ко је нови актер СКАЈ апликације и ко нас је издао, и као грађане и као људе, од оних којима смо вјеровали и које смо беспоговорно слиједили. Живимо вријеме у којем је лакше опрати руке него образ, вријеме у којем непријатно јуче изглда боље од неизвјесног сјутра.

Недјеља је, макар календар тако каже. Напољу слика мртвила и недоречености, сипи киша, прохладна, а унутра сипе вијести, мрачне, леденије од санти на Антарктику. Недеља је, дан суморан призор као са платна Моме Капора (који се упокојио на овај дан), дан из чије визуре понедељак не обећава богзнашта боље и свјетлије, дан који је некад био недеља са свим оним што је она, „света недеља“, некад значила. Али… некад.

Док ово пишем, кроз отворен прозор комшијског стана допире опојан мирис ванилица. Ко зна, можда још увијек има наде за недељу. Јер, није до ње, до нас је.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: