Недеља, а као да није

Пише: Емило Лабудовић

Прижарило јулско, притисло оморином па не да дисати, ни дашка вјетра да разгали, па све утонуло у мртвило и нирвану каква и приличи недељи. Јер, недеља је одвајкада била дан за предах, за опуштање, окупљање и незаобилазни недељни ручак који је породице, растурене тамо и овамо, држао на каквом таквом окупу.

Недеља је, дакле, она Ивањдањска, којом љето, након што се забиљежило на календару, удара свој прави жиг на све живо, пали чувене јулске ватре, буди ивањске свице и удара прве планинске откосе. Али, таква недеља је одавно само дио успомена, јер ништа од онога што ју је чинило посебном и даном над данима више није и никад неће бити исто.
Недеља је, прије и изнад свега, била симбол нерада, као награде за шестодневно изгарање на послу. За њу такву, некада су радници и њихови синдикати јуришали на полицијске пендреке и бајонете, а данас власти пријете и обећавају да јој придруже и суботу. Али, ова недеља, јулска, Ивањдањска, душу дала за излежавање и ленчарење уз хладно пиво, није таква за све. Ето, рецимо, доказани домољуби и браниоци „неовисне и про… Црне Горе“ већ су на барикадама и у рововима (заузимање Белведера се очекује сваког часа) и ока не склапају. Јер, Црној Гори пријети инвазија гора и од најезде Хуна и Авара и ваља је бранити свим средствима. Усред јулске жеге, црногорском „Титанику“, док плови западним водама, могла би се од истока десити ледена санта звана Александар Вучић. Могућност његовог доласка на петровдански свесрпски сабор у Црној Гори већ је означена степеном највеће опасности тако да на све стране звоне на узбуну и у току су велике припреме да се то спријечи. Сви други могу, чак су и пожељни и добродошли (онај хрватски министар са два презимена нарочито), само Вучић не може.
Недеља је, а за оне у Будви и Андријевици као да није. На страну сезона туриста и сезона кошења, тамо се убише од посебног посла. Ваља збрати народну вољу, али тако да буде по вољи „ових“ који ни за живу главу неће са „онима“. И у Подгорици су се „покренули“ па никако да разлуче јесу ли за Европу или за Подгорицу, мада се и с врха Горице види да су највише – за себе. И, тако, док напаћени народ вата предах након рада и бирања, изабрани никако да предахну и да се сложе онако како их је тај исти народ посложио. А, руку на срце, на руку им иде и један од најнакараднијих постулата овдашњег изборног сустема по којем су „изабрани“ власници мандата. Као да им је од баба остало, па свиђају своју, а не народну.
Недељом никако да предахне ни овај нам напаћени предсједник Јаков, који би упорно да буде Изногуд, то јест калиф умјесто калифа. Толкује, комбинује, и мало, мало па опонаша претходника који је био оберштурбанфирер црногорске политичке сцене. Заузет собом и својом сликом у огледалу, на којој је „пљунути господар“, црни Јаков заборавља на чијој је грбачи допремљен у резиденцију, па никако да сјаше са те грбаче. А они који су „грбачили“ сада се горко кају и псују своју луду памет која их свако мало зајебе.
Недеља је, а Бог ме убио ако знам гдје је и да ли и гдје одмара онај Милојко? У нашем народу увијек и пословично био је понеки Луди Милојко, али овај је по том питању – краљ. Стално је ту негдје, и јесте и није, а увијек је на другом мјесту. Очекујеш га у Скупштини, јављају да је у Бриселу, а он отопраштио чичмаге на плажи, па ужива ли, ужива. Наводно је на најодговорнијем мјесту у држави, али прије би му човјек исчупао зуб кутњак него одговор на посланичко питање.
Да будем искрен, недеља је за мене увијек била „свети дан и црвено слово“, ова Ивањдањска посебно (Свети Јован је крсна слава моје куће, рода и племена), али њену неизрециву љепоту данас ми квари овај турбан брига који никако да падне с чела. И, нека ми не буде замјерено, из дна душе завидим оној Кучки (пошто немам појма о црногорском језику, не знам да ли се „она са шеширићима“ овако мијења по падежима) која је у оваквим ситуацијама имала коме да се обрати. И то највишим адресама, међу којима јој је она „тета Веснина“ увијек била „на извол’те“!
Бринем, нећете ми вјеровати, и за ону несрећну Драгињу која је, а све узалуд, дала све од себе за домовину да би јој она Кучка (боже, мијења ли јој се макар презиме по падежима, кад јој се памет не мијења ни по чему) и „тета Весна“ на сву њену жртву узвратиле најдубљом могућом мржњом!? Нико је никад с ове друге стране није мрзио толико, па ми је данас просто жао што сам понекад знао да је „поткачим“ којом оштром ријечи. Драгиња данас ћути, нема је чак ни у овом фронту одбране од Вучића, а била је вазда у првим редовима. Данас ћути и ослушкује када ће за Ивицу доћи „марица“ (једном ће и на њега доћи ред), а ко зна, можда је у њој коначно превладала крв ујчевине.
И тако, недјеља је, јулска, Ивањдањска, а као да није. Толико је бриге, толико је бреме проблема (не зна се да ли више од рада или нерада) да се не да дубоко удахнути. Не помаже ни „никшићко“, „ладно ки змиче“, колико год да је једно и наше, зној лије из сваке поре. Јер, стварност личи на погрешно закопчано дугме: јесте закопчано, али је некако нахеро! Па сад, „заспи га, мајковићу, ако ти баста“, што би рекао грдни Радосав.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: