Недеља када је падао снијег

Пише: Емило Лабудовић

Сву ноћ је падао. Крупне, звездасте, влажне… ројиле су се као пчеле и, наспрам свјетла, личиле су на балерине захваћене лудим ритмом небеске мелодије. Чујем, падао је и на мору. Улцињска плажа, покривена беспрекорно чистим снијежним чаршафом, дјелује као нестваран контраст плаветнилу мора, као извучен магичним кистом Фриде Кало. Пада и даље, сад већ ређим и мањим пахуљама, немилосрдно гоњеним распамећеним вјетром који је усијао метео – аларме широм региона. И да није његовог непрестаног јаука, све около би била само надреална слика мртве природе у бијелом.

Пада снијег, али „не пада да помори свијет, већ да свака звијер остави свој траг“! А намножило се и звијери и њихових прљавих и смрдљивих трагова, које више ни невина бјелина снијега не може да прикрије. Реже, бљују, псују, урличу… Сумасишавше, што су мање, јадније, безвредније, урлик им је утолико јачи. Запосјеле и заглунуле простор, од пијачног до академског , од медијског па све до оно мало ума које још увијек одолијева њиховом лудилу. Толико их има, толико су гласне да се од њих не да склонити у осаму, у пустуњу, у заумље. И само о злу, о мржњи, о неподношењу лају,  о бијесу који као олуја засипа све за шта би се здрав и нормалан човјек могао ухватити да га вјетар живота не одува.

Пада и даље. Етар је пун пахуља и ружних информација које се, попут снијежних намета, наслажу и пријече путеве. Информација које не разјашњавају, не објашњавају, не упућују, не смирују, већ додатно разгарају огњеве и муте ионако мутне водотоке друштва , а мрак чине гушћим. А још почетком прошлог вијека, чувени америчко – енглески писац Томас. С. Елиот, предосјећајући надолазеће зло, питао се: „Гдје је мудрост коју смо изгубили у информацији“? И не само што нема мудрости, разума, опреза… већ су лудило, бласфемија, мржња, неспоразуми све јачи и јачи, ако не и једини, информативни израз и садржај којим смо окружени.

„Нема будале док школу не заврши“, погледујући на мене преко наочара, говорио је мој отац као успутни коментар неког мог „мудровања“. На моју жалост а, сва је прилика, на његову срећу, отишао је тамо гдје иду праведници док је још било понечега доброг, мрвица разума и разборитости, прије него што су школоване будале све узеле под своје. А што су им дипломе (праве или купљене – скоро да нема разлике), са већом ознаком знања и звања, расуђивање им је све плиће, а лудило које расијавају све дубље и дубље. И не зна се је ли горе ако је то резултат незнања или зле намјере. У оба случаја исход је поражавајући и све нас скупа, друштво у цјелини, попут живог пијеска, вуче у амбис.

Недеља је, недеља када је падао и пада снијег. Пада на своје и кад му је вријеме. А све друго је ван времена и ван памети. Јер, и данас су неки паметни и школовани на чисту поњаву нашег свакодневља оставили траг својих прљавих шапа. И њихово режање, упркос звиждању вјетра који из коријена љуља стољетња стабла букава и јела, надире одасвуд. Хладно је, али више ме смрзава вијест да су професора беранске Гимназије, некада поноса југословенског образовања, ухапсили као дилера дроге. У вријеме када сам у њој стицао знање, професори су нам били други (понекад и први) родитељи и заштитници. А онда су неке будале „завршиле“ школе или купиле дипломе, свеједно.

Недеља је, пада снијег а вјетар „јауче кроз пуста и црна поља“, рекао би пјесник. А пјесници су некада, док је још било љепоте и авантуризма у трагању за добром, били „непризнати законодавци свијета“, говорио је један од највећих пјесника романтизма, Шели. Данас су то, на жалост, уредници новина, таблоида, сајтова, Фејсбука, Инстаграма, Тик – токова… финансијери и подупирачи неформалних група и организација, кужни пород сатанског Сорошевог легла.

Недеља је, пада снијег, пада сумрак, и за трагом свјетла које се гаси над Завршом замире и нада да ће скорије сванути. Јер, превише је школе, а премало памети.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: