Недеља, ко зна која

Пише: Емило Лабудовић

„Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу… „

У времену кад вријеме мјерено сатима скоро и не постоји и кад су свега два термина граничници дневног животног циклуса (од 19 до 5), кад дани личе као близанци, а једино се, час боље, час горе, мијењају бројке (заражених, хоспитализованих, на респраторима, мртвих…), недеље су и даље мјера свега. Теку споро, вуку се бремените страхом, нервозом, обољеле а обучене у прекрасне прољећне одоре којима, узалуд, маме напоље, и надом да ће доћи она која ће означити крај. Крај изолацији, страху, смрти, бројкама…

А до тада, све недеље па и ову данашњу, свету и празничну, расцвјеталу и ускрслу, држе у карантину, под будним оком полиције, дојављивача, дежурних тужилаца и судија. Кажу, нема изузетака. Привели су чак и Митрополита јер се, гле чуда, усудио да се, са групом свештеника, бави својим послом. Као што се својим послом у исто вријеме бавио и Свети отац Фрањо који је, такође са најближим сарадницима, у празној Базилици Светог Петра служио ускршњу мису. Разлика је једино у томе што су Митрополита привели „тамо гдје треба“. А и Папа, Митрополит и свештеници су у свим временима, у оваквим посебно, исто што и љекари. Љекари лијече тијело и поправљају физичко здравље, Папа, Митрополит и свештеници лијече душу и духовно здравље. А оба здравља су недељива. Љекаре, срећом, још не приводе.

У међувремену, недељу која ће изаћи из карантина, као некад Јевреји обећану земљу, ишчекују широм свијета. Чекају је са истом надом. Чекање се скраћује на различите начине. Ако има ичега доброга у овом злу то је онда креативност. На скоро свим пољима људи се довијају да доскоче самоћи, отуђености, доколици, непотребности… Један од „производа“ тих креација су разни клипови који круже и размјењују се Интернетом. Пуни духа, инветивни идејом и реализацијом, подижу оптимизам и „борбену готовост“ нације.

Међу хиљадама разних клипова, данас се појавио један који, мада аутору то очигледно није била намјера, боље од сваке анализе дефинише у ком грму лежи зец црногорске кризе. Наиме, на клипу се налазе четири фотографије од којих на њих три предсједници из различитих периода нашег трајања љубе руку Патријарху. И не би ту било ничег необичног да на четвртој Патријарх не љуби руку „ највећем сину наших збратимљених народа“ – другу Титу.

И сад ми је јасно зашто је Митрополит приведен. Зато што неће да пољуби руку „највећем сину ове Црне Горе – другу Милу. А пошто Митрополит то неће, Мило хоће да направи своју Цркву и у њој Патријарха који ће му љубити руку. Јер без тога, мада висок, ипак мора да се сагне, а он то не би. Корона је, на кратко, омела тај његов наум од којег, упркос оноликим и онолико бројним мирним протестима грађана, он очито не одустаје. Н еће одустати ни Митрополит. А тек народ, он неће поготово.

И тако, док чекамо недељу слободе, Митрополим мора у полицију и пред тужиоца. А кад сване, а сванути мора, улоге ће се промијенити. Јер против Бога и народа, ни много већи диктатори, а било их је кроз историју сијасет, нијесу успјели. Историја, на крају, свакоме одреди мјесто које заслужује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: