“Недеља” на плеј бек

Пише: Мишо Вујовић

Сагледавајући Џејеву животну сагу, представљену у филму “Недеља”, стиче се утисак да су феномен овог човека брзи прсти и спретност у ваљању шибица, а не широка сентиментална душа и сетни баршунасто изборани вокал који му је обезбедио трајно место на страницама музичке уметности.

Бурно детињство, турбулентна младост, живот на маргини, улица уместо куће, поправни дом уместо школе и школа на врућем асфалту, са ког ће стићи до врха и звезданих тренутака славе – обележили су релативно кратак али садржајан живот дорћолског Марадоне, са киме га пореди професор Влада Поповић.
У том победничком походу од маргине до звездане бине, јунак овог филма је нештедимице трошио себе, делећи шаком и капом, помажући сиромашне, унесрећене, знане и незнане, што није довољно наглашено у екранизацији његове биографије препуне успона, падова, али и непрестаног давања и потребе да чини добра дела – мотивисан меким срцем да помогне људима згаженим суровишћу судбине или рођеним у социјалном гету без великих шанси да се из њега исчупају.
Џеј је био ретка јавна личност без табуа, увек спреман, да пред најширим аудиторијумом говори о својим несташлуцима,што га је чинило још вољенијим и уважаванијим, како код публике тако и међу колегама.
Тражила се карта више за ову прву велику премијеру филма у МТС Дворани. Од познатих, препознах Бјелу и Марију Шерифовић, Цецу…
Фотоапарати су разблицавали несвакидашњу тишину пре пројекције филма о несташном дечаку са београдског Менхетна, који ће се распуклим али топлим гласом винути у саме врхове естраде и скупо платити цену успеха.
Овај филм дочарава Дорћол осамдесетих година прошлог века, бацајући тежиште на уличну делинквенцију, обрачуне, коцку, као и последње репресивне трзаје народне милиције.
“Интересантно је да су Џеј и Марадона отишли исте године у интервалу од десететак дана”, запажа декан Машинца, Влада Поповић.
Аргентински и светски No 1, Дијего Марадона, својим неспутаним даром са лоптом заувек је померио границе фудбала, као што је Џеј правио бравуре са микрофоном.
Ова два виртоуза свог заната носила су рањиве успомене детињства изубијаног немаштином и суровим законима улице.
Гег, покрети, гримасе, гафови, пожртвовање, склоност егзибиционизму, безрезервна спремност да се помаже малим људима са маргина живота, везивали су ове, по много чему сличне мајсторе свог заната. Два велика дечака склона пороцима и бурном животу!
Као ни, Марадона Џеј није био склон дисциплини, још мање учењу.
Када су му се развели родитељи и њему је лакнуло, да више не похађа школу.
Волео је све и брзо би постајо плен сопствене радозналости. Оно што је у филму изостало јесте његов темперамент, јак емотивни набој као главна карактеристика његове личности.
Обе улоге, дечака и одраслог Џеја, нису показале ту неспутану енергију – гипкост и брзину на сцени – оптимизам, духовитост и ведрину.
Овај филм по мом скромном мишљењу, више је омаж Дорћолу и Џејевим друговима са маргина у ком је овај несташни боем само један од њих – ни налик певачком Марадони са Дорћола.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: