Недељник о афери „Меморандум САНУ“

Уочи тридесетогодишњице избијања афере „Меморандум“, Недељник у сарадњи са САНУ објављује најдетаљније истраживање о афери „Меморандум“. У специјалном издању Недељника, уз интервјуе са петорицом академика (Владимир Костић, Матија Бећковић, Василије Крестић, Љубиша Ракић, Душан Ковачевић; од којих су двојица непосредни сведоци и једни од аутора текста Меморандума), биће објављена и непозната сведочења и грађа у вези са настанком овог текста за који се може рећи да је из корена променио Србију и Југославију, уз изводе из оригиналног текста.

Бећковић: Бомбардовање Србије – „Милосрдни анђео“, бомбардовање САНУ -„Меморандум“

Као што је бомбардовање Србије названо „Милосрдним анђелом“, тако је бомбардовање Српске академије наука и уметности обављено под именом „Меморандум“. Ово поређење није ни случајно ни претерано, каже академик Матија Бећковић, опорим и ироничним гласом говорећи о „Меморандуму САНУ“ и његовој (пред)историји.

„Меморандум је, по мом суду, име операције коју су ‘службе’ обавиле припремајући распад Југославије. То је можда, а и без можда, најварварскији чин у 175 година дугој историји Академије, која је варварству често излагана, али никад тако јавно и нескривено. За Академију тај документ и не постоји, али у историји бестиђа и бесуђа постоји. Поготово за оне у ‘постчињеничној ери’ који лаж и истину не разликују. И за Академију и за Србију би било трагично ако ни после 30 година то варварство не би назвала правим именом“, оцењује Бећковић, један од десетак живих академика који су у време Меморандума, те 1986. били чланови САНУ.

Зашто се појавио Меморандум? И коме је послужио у сврхе разбијања Југославије?

Атентат на председника САД Абрахама Линколна извршен је у позоришту на премијери неке опере. Критичар локалног листа је у свом приказу написао да је „ако изузмемо атентат, представа била врло добра“. По истој логици – ако искључимо атентат на САНУ, можемо да расправљамо о тексту Меморандума.

Ако занемаримо чињеницу да га Академија никада није потписала – нема сметњи да га сматрамо њеним делом.

Ако заборавимо да наслов Меморандум није дала Академија – нема разлога да око тога правимо питање.

Ако није важно што тај текст никад није ни поднесен Академији и што га Академија никад није разматрала, а камоли усвојила – нема разлога да не прихватимо и последице које су уследиле.

Ако није битно што је радну верзију тог текста неко украо или, коректније речено, отуђио и неовлашћено изнео из Академије – можемо да причамо о нечем другом.

Ако не губимо време подсећајући да је неко други пресудио да нема разлога да се аутори даље муче и у њихово име одлучио да је текст коначан – можемо да пређемо на другу тему.

Ако заборавимо да је туђа рука ставила тачку на даљи рад и пожурила да га објави у облику и у време које јој је највише одговарало – онда можемо да се, као у свим стаљинистичким процесима, покријемо ушима и посипамо пепелом како бисмо жртвујући себе и истину допринели победи Комунистичке партије.

Очигледно, служби се журило. Није имала времена да чека. Није имала поверења у Академију да ће, ако је оставе на миру, одуговлачити, да на крају од свега ништа не буде, па су ствар пресекли и узели у своје руке. А све на одговорност Академије. Тако се ширио страх у којем ако тако нешто може да се приреди „најважнијој научној и уметничкој институцији“, чему може да се нада било који појединац?

САНУ је била жртва, а проглашена је кривцем. Меморандум је одавно ушао у уџбенике као документ који је разорио Југославију. А да није било оних који су за то узели на нишан и оптужују Академију – за тај документ нико не би чуо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: