Неистине у филмовима по истинитим догађајима

Мислим да се сви могу сложити са констатацијом да филмови, поготово они који су изашли из холивудске кухиње, никако нису лекције из историје и њихова сврха апсолутно није да едукују гледаоце, већ искључиво да их забаве… Али, наравно, као и у осталим сферама живота, ништа није црно-бијело, па тако и филмови на гледаоце са нижим нивоом знања из историје или на нешто млађе гледаоце, врло лако могу утицати у едукативном смислу. То поготово долази до изражаја у данашње вријеме, вријеме у којем дјеца сама могу да бирају што ће да слушају у школама, па онда више пажње посвећују предметима као што су: европске интеграције, синтакса латинског језика, спорт, биодиверзитет и слично, јер су лакши од историје, географије, биологије… (Све наведене изборне предмете сте могли изабрати у подгоричкој Гимназији на почетку 2013/2014. школске године).

Почећу причу својим личним примјером, који ме је, на неки начин, и навео да пишем о овој теми. Ради се о филму Храбро срце (Бравехеарт, 1995), који сам гледао сигурно 20 или 30 пута, филму којим сам био тотално залуђен и уз који сам пролио литре и литре суза као мали, али уједно и филму за који важи да је највише од свих промијенио ток историје коју описује ради интересантније приче.

Многи ће се разочарати, али: Вилијам Волас, којег глуми Мел Гибсон, није био човјек из сиромашне шкотске породице чијег су оца убили “зли” Енглези, већ је био човјек из племићке породице чији се отац, вјеровали или не, у младости борио на страни Енглеза. Такође, килтови, које су носили Шкоти у филму (кликни овдје за чувену сцену из филма), се у стварној историји појављују тек 5 вјекова након Вилијама Воласа, тј. у 18. вијеку, и боје којима су офарбана лица ликова на слици изнад уопште није било могуће направити тадашњом “технологијом”. Даље, француска принцеза и будућа енглеска краљица са којом је Волас имао аферу у филму, је, у стварности, на дан кад је Волас умро, била дјевојчица од свега 7 година.

У познатом филму 300 (2006), чији наставак 300: Рисе оф ан Емпире излази за пар мјесеци, такође, историја није приказана ни близу онаквом каква је стварно била. Чак је и назив филма 300 својеврсна манипулација, зато што се, у реалном свијету, у бици на Термопилу против око 100 хиљада Персијанаца борило око 7 хиљада Грка, а не 300 Спартанаца. Истина, у једном тренутку се Леонида одвојио од грчке војске, али је крај себе, осим Спартанаца, имао и око 700 Теспијаца, 400 Тебанаца и још неколико стотина војника из других армија… Наравно, и тај однос снага у једној бици је тотално неравноправан, али ипак није као што кажу у филму: 300 Спартанаца против милион Персијанаца. А поготово не 300 голих Спартанаца, каквим су приказани у филму.

Такође, Ксеркс, краљ Персије, човјек који је предводио њихову војску у борби против Грка, је у стварности изгледао као просјечан Персијанац тог доба (нешто што је врло слично данашњим Иранцима). Имао је дугачку црну браду, и никако није изгледао као полу-џин, и полу-црнац из Конга са накитом на обрвама, устима, носу и челу, као што су га у филму приказали да би престравили гледаоце његовом појавом. Уствари, кад мало боље размислим, продуценти овог филма су врло лако могли и да уштеде новац за унајмљивање шминкера, јер је улогу Ксеркса без пуно маскирања могао да изведе и Денис Родман.

Још један међу филмовима који су промијенили историјски ток да би направили што интересантнији заплет је добитник прошлогодишњег Оскара за најбољи филм, Арго (2012). Филм описује заточеништво 6 америчких дипломата у Ирану седамдесетих година, и спасилачку мисију коју је организовала ЦИА у сарадњи са Тонијем Мендезом, ликом ког глуми Бен Афлек, који је, по филму, читаво вријеме био са Американцима и чије је спашавање готово сам организовао. Оно што се стварно десило је потпуно другачије од тога. Мендез је у Ирану провео само дан и по, није ни срео, ни видио ових 6 Американаца, а они који су стварно заслужни за успјешно извршење ове мисије, Влада Канаде и њихов амбасадор у Ирану, су једва поменути у филму. А све то, наравно, само да би увеличали улогу Америке, и самим тим изазвали симпатије код Американаца, па тако и добили Оскара. 🙂 Такође, подразумијева се да се она драматична потјера за авионом на крају филма уопште није десила, већ су сви заједно лагано ушли у авион, и без нервозе отпутовали назад кући.

Сад ћемо се опет мало вратити на Мел Гибсона, и његов филм Патриота (The Patriot, 2000), у коме глуми Бенџамина Мартина, финог, породичног човјека из традиционалне америчке породице, који креће у освету против Британаца (апсолутно исти обрт приче као у Храбром срцу), након што су му убили жену и сина. Оно што је интересантно у овом случају је што прави Бенџамин Мартин никако није био човјек за примјер. Он је, уствари, убијао Чироки Индијанце из забаве, свакодневно силовао своје робиње, и иживљавао се на мушком дијелу робова, и колико год је на тај начин увјежбао своје борилачке вјештине, сигуран сам да није могао сам да убије на стотине и хиљаде “злих” Енглеза, као што је приказано у филму.

Кад сам већ причао о утицају на дјецу, морам поменути и неки цртани филм. Један од најкарактеристичнијих примјера прекрајања историје је цртани филм у Дизнијевој продукцији Покахонтас (1995), истинита прича о љубави између индијанске принцезе Покахонтас и енглеског војника Џона Смита. Веза између њих двоје у стварном животу јесте постојала, али далеко од тога да је била љубавна, јер је права Покахонтас, кад је упознала 30-годишњег Џона Смита, имала само 10 година. Такође, она није пристала да напусти своју домовину и оде у Енглеску, већ су је Енглези, ни мање ни више, киднаповали. А погађајте ко у овом цртаном даје глас Џону Смиту? Имате један покушај…

Мел Гибсон, краљ прекрајања историје у филму, и суверени владар овог блог поста.

У домаћој кинематографији, поготово оној старијој, ова је појава и превише очигледна. Мислим, наравно, на партизанске филмове из Другог свјетског рата у којем 100 Њемаца са митраљезима пуца у 10 партизана и не могу да их погоде, а онда партизани узму праћке и побију Њемце за 10 секунди. Најкласичнији примјер за то је, наравно, Бата Живојиновић, чији је филм Валтер брани Сарајево (1972) постао можда и најгледанији филм свих времена, захваљујући великој популарности у Кини. Предлажем да обавезно погледате видео испод, у ком је направљена компилација Батиног филмског геноцида над Њемцима.

За неке од ових филмова кажу да су “прављени” по истинитом догађају, а за неке да су “инспирисани” истинитим догађајем, али поента на коју желим да скренем пажњу, није везана за то што кажу људи који су правили ове филмове, већ какав утицај постижу на људе који их гледају.

По једном истраживању, утицај филмова на перцепцију дјеце о историји је толико јак да, чак и када науче у школи како су се догађаји стварно одвијали или када то прочитају у књизи, и даље неће вјеровати правој, већ филмској верзији ових догађаја.

Везано за то, врло позитиван примјер за остале режисере је оно што је урадио Квентин Тарантино у свом филму Проклетници (Inglorious basterds, 2009) који прича причу о алтернативном, тарантиновском завршетку Другог свјетског рата. Он у овом филму јесте промијенио историју, али је то урадио на такав начин да нико не би могао да повјерује да се то што су видјели у филму, у прошлости стварно десило. Посебно је карактеристична сцена при крају филма, у којој се одвија врхунац радње – сцена у којој Хитлер и комплетно највише руководство Трећег рајха изгори у једном малом француском биоскопу, а поред тога бивају и масакрирани од стране елитне јеврејске јединице. Погледајте сцену у видеу испод, препоручујем.

Ово показује како се публика дефинитивно може привући и на друге, креативније начине од уобичајених прекрајања историје ради освајања лаких поена код публике…

Лука Радуновић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: