Нек’ осјете звијезде како клетве тиште, нек’ небу процвиле, нек’ Богу пропиште
Лаза Костић
Све што ми је рекла
Све што ми је рекла у звезде сам сливо,
од тих звездица слику сам јој скиво
– та тако су ваљда некад и скована
по том божијем руву та пуцета сјајна –
све сам слици казо што ми срце таји,
накитио сам је моји’ уздисаји’,
ал’ за тај су терет звезде биле мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је жељом срца мога,
пустом, тешком жељом срца жеђанога,
ал’ за тај су терет звезде
све су ближе, ближе западу се дале.
накитио сам је слашћу од усана,
благословом рајским грешног миловања,
ал’ и за тај терет звезде беху мале
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је клетвама љубавним,
китама жеженим, пламеном крвавим,
нек осете звезде како клетве тиште,
нек небу процвиле, нек Богу пропиште,
како пате људи нека му се туже,
што верују Бога, те љубави служе:
еј! ал’ за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Све је мирно, мирна су му стада,
само једна звезда преко неба пада,
а ја мислим, болан, из ока је пала,
што је при растанку слика заплакала.
*
Лаза Костић
Прочитајте још:
Последња птицо, мом лику се окрени, изговори тихо ово име и онда се у ваздуху скамени
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.
У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Интересантно је да је Тесла поред Ленке Дунђерски одбио и славну глумицу Сару Бернар