Нек’ се зна: Амфилохијево сам копиле и Вучићева сам курва

Пише: Драго Пилсел 

Познати и утјецајни босански фратар, особито због мировнога рада (име му нећу навести јер ми је послао приватну поруку) сматра да сам се, у случају исказивања става о догађањима у Црној Гори “изравно ставио на великосрпску страну”.

Каже да је Српска православна црква у Црној Гори “великосрпски пројект”. Тај ми фратар импутира да не познајем разлоге распада Југославије, да негирам геноцид над Хрватима, Бошњацима и Албанцима и да постоји велики понор међу нама, понављам, јер не признајем и не разумијем великосрпску идеологију.

Нјегово писмо сам доживио као једну у низу порука у којима се наглашавају сљедеће моје обитељске и сексуалне карактеристике: да сам Амфилохијево копиле и да сам Вучићева курва.

Пошто сам већ навикао на разочарења, нисам направио велику драму након “миротворног дискурса” дотичног фратра о мојој маленкости: констатирао сам да је наше пријатељство окончано (а могло би се обновити тек ако одустане од тога да ме назива четником и великосрбином и ако би се због тога, наравно, испричао). Да ствар добије неку симболику, одфрендао сам га и на фејсбуку.

Понављам, нисам направио том фратру велику драму, али то не значи да његов нецивилизирани и некршћански насртај не заслужује осврт јер­ – јесам ли ја четник? Ако је Миљенко Јерговић некима ономад постао четник, онда је могуће да сам и ја четник. Јесам ли пак великосрбин?

Ако је та етикета цијена мог пријатељства с митрополитом Порфиријем Перићем или владиком Јованом Ћулибрком, или пак што сам позитивно потакнут и мотивиран да се усавршавам читањем теолошких радова владике Иринеја Буловића (особито његове импресивне докторске дисертације обрањене 1980. у Атени, а објављене лани у Новом Саду на нашем језику), зато што сам се више пута нашао с патријархом српским Иринејем (а онда и добио и дао у јавност његова писма папи Фрањи гдје оспорава Степинца) или због тога што сам одлучио докторирати на Православном теолошком факултету Универзитета у Београду (након чека планирам обранити још једну дисертацију на Универзитету у Сарајеву), онда у реду – нека будем великосрбин па ћу онда постати и великобошњак.

Чини се, очито, узалудно да понављам све што сам писао о ситуацији у Црној Гори, да је комунистичка црногорска власт готово сатрала православну цркву у тој републици, да је Амфилохија 1990. дочекало једва двадесетак престрављених и измућених свећеника и монаха (данас их је преко 600, с монахињама), да су манастири били претворени у штале крцате балегом, да су на тисуће правдољубивих црногорских комуниста ишли каменовати манастир на Цетињу, да, да, да… Јер речени фратар све зна, све му је јасно, добар је он и оштар судац па је тако судјеловао у кажњавању и у протјеривању важног и драгог нам фрањевца.

Дижем глас против неправедног Ђукановићевог Закона

То што дижем свој глас против неправденог Ђукановићевог Закона, донесеног само зато да се развласти СПЦ, не значи да сам потписник свих Амфилохијевих изјава, па тако ни оних на одру Зорана Ђинђића.

То што се шалим на рачун дон Миле, који се је можда уморио од мафијашког посла па би под старе дане желио постати патријарх црногорске цркве не значи да негирам постојање црногорске нације: то неки у СПЦ-у чине, али ја не. Осим тога, ја не оспоравам оним Црногорцима који би жељели направити раскол, властиту цркву (Дедеића, некад ватреног Милошевићевог Србина, и његову скупину не називамо црквом, то је циркус), али зна се у православљу како се ствара црква (то сам већ појаснио у мојим колумнама, у сваком случају не на туђој имовини, а свакако с властитим свећенством и властитом хијерархијом!).

А рјешење нису националне цркве или цркве с националним предзнаком. Ваљда вратити назив Пећка патријаршија и у њој ће бити све епархије/митрополије: од београдске, преко црногорско-приморске до загребачко-љубљанске и тако даље.

Али, зашто бих се ја требао оправдавати идиотском фратру који у мени види четника и великосрбина? Радије нека проговори сам Мило Ђукановић.

Предсједник Црне Горе рекао је ових дана за новинску агенцију Франсе-Прес да је Црној Гори потребно да има “сопствену православну цркву како би учврстила свој национални идентитет и супротставила се мијешању из Србије”.

Према његовима ријечима, Црна Гора треба да има “сопствену цркву” као начин потврђивања свог националног идентитета. И брани то Ђукановић изравним заговарањем етнофилетизма (вјерским национализмом). Дакле тако.

“Вођени смо неспорном потребом да усавршимо духовну, друштвену и државну инфраструктуру како бисмо ојачали свијест грађана о сопственом идентитету”, рекао је он и додао да би у Црној Гори требало да постоји аутономна Православна црква која би окупила све православне вјернике, “како припаднике српске, тако и припаднике црногорске националности”.То да државна власт “гради цркву” у 21. стољећу, тешка је будалаштина. То да један босански фратар, који се иначе залаже за одвајање државних и црквених послова, то подржава, тешки је кретенизам.

Ђукановићева изјава о реагирању СПЦ-а и трећине грађана Црне Горе који мирно просвједују: “Варају се моји противници ако мисле да ћемо им учинити услугу и омогућити им власт без избора”, равна је идиотлуку Милорада Додика који је залајао у босанскохерцеговачком издању Вечерњег листа и казао: “Ако се не договоримо, од прољећа сљедеће године више неће бити БиХ. Ни Америка нас неће зауставити”.

Ријечи су то које подсјећају на грмљавину топова и друге артиљерије Радована Караџића и Ратка Младића постављене око Сарајева у доба опсаде главног града БиХ.

Јесам ли ја сада, као четник и великосрбин, изјавио херезу? Гукни, фратре. Или зачепи.

Има једна реченица у једној од посљедних колумни Миљенка Јерговића коју ваља овдје навести: ”Наше вам је новинарство као дом здравља у Србу, у Доњем Лапцу, у Двору на Уни. Херојско, на свој начин, али није у стању више ни о чему другом да има озбиљно мишљење, осим о кућама и окућницама. А без озбиљног мишљења, да вас и томе поучим, нема позитивних ствари. Само мрак”.

Моје новинарство можда није херојско, господине фратре, али је акт озбиљнога мишљења.

***

Још и ово имам рећи: као ехо свима онима који су се јавили од прошлог понедјељка када се обиљежила 60. годишњица смрти Алојзија Степинца.

Ствари стоје тако да ако не мислиш менталитетом ”добрих Хрвата”, шаљу ти пријетње смрћу или те у новинама или порталима и у приватним порукама проглашавају агентом КОС-а и главним логистичарем србијанске владе, па ћу си ипак узети право да поновим констатацију Слободана Шнајдера да имаде и нас Хрвата који мислимо да је Алоизије Степинац помогао успоставити најмрачнију државну творевину икад насталу на овом тлу, да се сасвим недовољно успротивио злодјелима те исте државне власти, те да се не може, нити смије наметнути (Бозанићев) став да би баш он био нека хрватска вертикала у злу времену.

У раду којим сам обранио магистериј знаности написао сам оно што је моја вјера грађанина – ”не постоји та држава која би била неко добро пер се, већ да је она, држава, тек празан оквир који се може попунити свачиме, ми желимо да се то попуни квалитетом, врлинама, а не ониме чиме се пунило под Поглавниковом владавином, чистим ужасом”.

Исто тако, Црна Гора или Косово, а ово се тиче и послова Милорада Додика (и Драгана Човића) упадају у ”домољубну блокаду духа”. Толико се жели држава, толико је тај циљ важан, да ће се зажмирити на очита кршења људских права. Ми кршћани на то ипак немамо право, нити је држава најсветији идеал. Тко поистовјећује свој морал с нацијом и државом, тај је по дефиницији фашист.

У комунистичком прогањању Алоизија Степинца има елемената тешке неправде и само будала може говорити да се суђење Степинцу 1946. (ухићен је 18. рујна, а осуђен је 11. листопада по свим точкама оптужнице) може искључиво проматрати као правна ствар у правној држави. Тко не види елементе осветништва од стране режима (а режим је убијао свећенике као псета), тај нека иде оптичару по нове наочале.
Када је Иван Павао II беатифицирао Степинца ја сам тумачио да је Црква узела у разматрање живот загребачког надбискупа од краја Другог свјетског рата па све до смрти у кућном притвору у жупном двору родне жупе Крашић (10. вељаче 1960.), не да неутрализирам жестоке критичаре беатификације, већ да истакнем чињеницу да Црква има озбиљан проблем с ратним Степинцем.

И ово: да се комунисти нису осветили Степинцу, да је умро од рака крви (полицитемија вера) у Надбискупском двору у Загребу (од чега је умро у Крашићу, а не од Батељиних измишљотина о зрачењу и тровању), повијест га не би запамтила јер је био оклијевало и тек просјечни свећеник који је, уосталом, већу пажњу посвећивао псовкама него расним законима и геноциду).

Није спорно да је Степинац помагао људима у невољи али то спашавање се митологизира и преувеличава. Мјеру Степинцу одређује и Наташа Матаушић тек обрањеним докторатом о акцији Диане Будисављевић. Дакле, да, Степинац је неке спашавао али, примијетио је Шнајдер, ”остаје ваљда слободно питати колико је сâм придонио успостави једнога стања у којем је спашавати ове или оне било уопће потребно”.

У овим ратовима око ”државне ствари”, добри мој босански фратре, наизглед побјеђују они који галаме више, па и мисе користе за своје вербалне акробације, мада ја као вјерник вјерујем да у тој игри, као и увијек, губи човјек, а с њим, у крајњој линији, и Бог, у којег ја не сумњам јер је Бог постао један од нас.

Па макар остао сам самцат у овим стварима: да Ђукановић проводи насиље над вјерницима православнима и њиховом црквом и да је Алоизије Степинац већину зала одшутио да би нешто касније проговорио, а особито када је и задњој будали у Загребу било јасно да је ствар са усташама и њемачким патронима једна пропала авантура, премда многи у енклавама хрватске ускогрудности свршавају на спомен Степинца јер је био за државу, без обзира на то каква она била (а мени није свеједно ни каква ће бити Црна Гора ако неће бити демократска и уљудна), ја нећу одступити.

Све сам ово исписао због повијесне истине, због себе, али и због будућности.

У тој будућности наш хоризонт смије бити само екуменски и миротворно дефиниран. Па ја немам потешкоћа у томе да слушам србијанска противљења Степинцу али нити фратарска мојој пријатељској гести према православнима. Имају Срби и Црногорци православни једне једине цркве право на скепсу па и на побуну!

И даље ћу пружити једну оптимистичку панораму коју препознајем у догађајима о којима свједочим (нпр. о проповиједи Ивана Павла II. 11. рујна 1994. на загребачког хиподрому) и о онима о којима се не пише јер нема воље, нема слободарског духа, а нема ни спремности. Ја сам вољан, ја сам слободан и ја сам едуциран. Па, ево што ћу још истакнути.

Истинољубив ће човјек знати да се чудо може приписати и лицемјеру, да блажеником може постати и онај који је правдао расне законе и ламентирао Павелићу и Артуковићу што се Жидове одводе у логоре у пломбираним и крцатим вагонима за стоку умјесто, што, у кочијама?Некима се ова колумна неће уопће свиђати, али ми није задатак да се свима допадам. Мени је жао што ћу некима покварити расположење и пореметити идилу.

То су људи, уосталом, који се никад нису одрекли или оградили од одликовања које је надбискуп загребачки примио од усташког Поглавника ”Редом за заслуге – Велереда са звиездом”. И то, наведимо због прецизности: ”Што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван земље одметнике с подручја Независне Државе Хрватске”, како стоји у службеном гласилу НДХ ”Народне новине” те 1944. године, кад је тискана одредба о одликовању на приједлог усташког Министарства правосуђа и богоштовља.

Ако неки људи сматрају да је Алојзије Степинац узор и мјера Хрватима, или пак Мило Ђукановић примјер државничког духа и демократичности, ја кажем, мени није!

Можда ће наша будућност бити квалитетнија и одређена тиме што ћемо показати умијемо ли артикулирати адекватну политику разлика, односно политику једнаког достојанства и поштивања другости или ћемо у томе промашити наш позив на слободу стварања и су-стварања.

Коначно, другост је синоним за солидарност, а овај новинар и теолог зна да је врхунац солидарности постигнут у драми Великог петка, на Голготи, када се Исус солидаризирао с људима и подијелио, властитим тијелом, патње свих људи, посебно оних сиромашних и слабих (мислим сада на убијене и прегажене православне свештенике и монахе у Црној Гори за ратно и социјалистичко доба) којима је, понајвише, ова колумна и посвећена.

Извор: Autograf. hr

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: