Некад гимнастичарка Партизана, тренирала и стреличарство: Симонида Кордић о приватном животу, новинарској и политичкој каријери

Функционерка и посланица Демократског фронта (ДФ) Симонида Кордић, предсједница Уставног одбора у Скупштини Црне Горе, политичарка је чији став и појава разоружавају и њене ‘најљуће’ противнике јер су свјесни да пред њима стоји жена чији су аргументи и визија несаломиви. Са овом дамом импресивне новинарске и политичке каријере говорили смо о статусу жена у политици и друштву, увредама са којима се њене колегинице и колеге све чешће сусријећу, мајчинству, стреличарству- за који мало ко зна да тренира, приватном животу, кинеском језику уз који је открила читав један нов приступ стварности…

Симонида Кордић је средњу школу завршила 1987. године у Даласу (САД). Дипломирала је 10. децембра 1992. године на Правном факултету Универзитета у Београду, а мастер студије пословне администрације је завршила 2005. године на Универзитету Шефилд (Јужни Јоркшир)

Импресивна новинарска каријера наше саговорнице.

Кордић је радила као новинарка, ауторка и уредница у бројним реномираним кућама. Током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995 је била ратни извјештач ТВ Политика, као и уредница њене спољнополитичке рубрике и информативне редакције. Радила је као новинарка листа Политика, касније прелази на мјесто међународног политичког дописника БК ТВ. Извјештавала је из Лондона, Женеве, Куала Лумпура… Писала је за Дневни телеграф, НИН, Недељни телеграф, Политика Експрес…

На наше питање да ли се каје што је новинарску каријеру мијењала политичком, каже:

“Новинарство и политика се баве често истим или сличним темама са два различита приступа. И једна и друга нуде “хљеб са седам кора”. Обје су више начин живота него само професија. У том смислу нема много разлика. Онај ко има ма и најмању потребу да мијења свијет, можда најефикасније то може учинити кроз политику, али и кроз новинарство.

Велико је задовољство кад успијете да бар за милиметар помјерите клатно стварности и оставите за собом бар мало бољи свијет, али то задовољство плаћате стављањем себе на располагање јавности, која вас мјери кантарима понекад исправним али неријетко некалибрисаним”, истиче она на почетку разговора.

Све више смо свједоци увриједљиве реторике у парламенту и вријеђања политичарки. Иако важи за особу која има беспрјекорну репутацију коју колеге поштују, те до сада није познато да је трпјела увреде од колега, врло је узнемирава вријеђање у Парламенту, али и што се овај вид насиља шири попут пошасти.

“Увреде су са маргина цивилизованог опхођења у савременом друштву, нажалост пронашле пут у “мејн стрим”. Чести су приземни напади и на колегинице и на колеге. Ноншалантна, узгредна дискримнација постала је толико уобичајена да често изостане адекватна реакција. Нарочит проблем је то што је непристојно понашање тешко санкционисати, а посебно ствар компликују “брисани простори” које су створиле друштвене мреже. Настао је амбијент гдје свако, посебно у комоцији лажног идентитета, може да изрекне било шта, повриједи било кога и за то не сноси никакве посљедице. Барјактари неукуса не бирају посебно мете, а посљедице брутализације људи могу бити веома тешке и озбиљне. Тиме се ама баш нико не бави и сви слежу раменима када се помене очигледна дерегулација јавног простора”, казала је Кордић у разговору за Стандард.

Нема те увреде која је јача од снаге аргумента

Политичари су каже, чак у јавном дискурсу проглашени “дозвољеном ловином”, јер трпљење увреда некако иде у “рок службе”, што је сматра свакако неприхватљиво.

“Но, жртве савремених насилника, често су и особе које нису имале ту “привилегију” да прођу кроз сурови тренинг политике и тешко излазе на крај са увредама, а при том немају никакву системску заштиту. Недавно је јавност уздрмао случај смрти једне дјевојчице, блогерке коју су тзв. хејтери практично отјерали у смрт. Ово је драстичан примјер, али ако се насиље не заустави оно ће само несметано квасати, док можда не буде прекасно”, напомиње.

“Човјек може и треба да унапређује себе, да барем у својој околини ствара окружење какво прижељкује. Нема те увреде која је јача од снаге аргумента и њима се треба наоружати. Ја настојим да се тако поставим. Свако насиље је израз слабости онога који му прибјегава. Често се помиње један цитат, чини ми се Андрићев, “знао сам човјека који је о свему што није могао да има или разумије, умио да каже по неку ружну ријеч”.

Кордић је коментарисала и то што женама често приписују да су слабији пол.

“Много тога је приписивано женама: да немају способност брзог одлучивања под притиском, па због тога не могу да буду нпр. пилоти, да су сколне хистерији па не могу да буду рационалне у бизнису, да немају моћ политичког расуђивања, па не треба да имају право гласа… Руку под руку са тим кампањама ишле су и оне друге “афирмативне”. Тако је речено да су жене посебно талентоване за чување дјеце, чишћење куће, кување. Половина популације је на овај начин држана далеко од свих области гдје су доношене важне одлуке и гдје се било политички било финансијски управљало друштвом, а при том је чврсто везивана за сервисне послове”, говори политичарка и истиче једну занимљиву “појаву”…

“Занимљив је случај “куварице”. Кухиња је била вјековима “женин домен”, све док кулинарство није постало веома профитабилно занимање. Тада, напрасно у оптицај улази парола “жене најчешће кувају, али најбољи кувари су мушкарци”. Хм, занимљиво. Какав обрт. Рађа се и нова титула “шеф”. Жена кувар је и даље, наравно куварица. Језик веома прецизно одражава стварност, или што би наш народ рекао “хоће језик право”. Најотпорнија од свих кампања је она о “слабијем полу”. Уопште ми није јасно како је та максима ухватила коријен. Ако све друго одбацимо, довољно је да се сложимо да су жене , дословце родиле свијет“, истиче.

Увијек се, признаје, задиви кад види младе мајке са дјецом, чак и у најобичнијим, свакодневним ситуацијама, како као “сторучице” хране, пазе, васпитавају, лијече, подучавјају…

“Највећи изазов и највећи успјех који човјек може постићи је да створи Човјека. То није посао за ”слабији пол”. То је, да будемо поштени, посао за оба пола и читаво друштво. Да се разумијемо, уопште не мислим да су неке склоности или неки таленти више или мање вриједни”.

Друштву је, напомиње, за опстанак потребна оптимална искоришћеност свих талената, а генерализација по којој се све жене сврставају у један кош, а сви мушкарци у други, ничему опште корисном не служи.

Питали смо је који би савјет дала младим женама које започињу политичку каријеру.

“Дјевојке које желе да се баве политиком, треба да знају да нису ни по чему, аб дефинитио инфериорне. Било дјевојка или младић, да би била или био успјешан, треба себе да гради и спознаје. То је једино сигурно улагање на којем ће засигурно профитирати и које никако не може пропасти. Ни један животни пут не иде сталном узлазном линијом. Ако мислите да су неки други пронашли неке сјајне пречице ка успјеху, само мало сачекајте. Видјећете да они који немају сигурносну мрежу сопствених врлина, лако и брзо пропадају кроз пукотине друштва“.

Важи за даму од стила, када се упореде њене фотографије од прије 20 година и сада разлике готово да нема. У чему је тајна њеног савршеног изгледа…

“Хвала Вам на томе, али разлике наравно има и хвала Богу да има (осмијех). Како вријеме пролази израз младалачке свјежине замјењује слика нашег карактера. Вјерујем да иначе жањемо како смо сијали, а то је можда највидљивије на лицу”, казала је Кордић.

Додаје да је ипак барем основна њега веома важна.

”Упркос овдашњем незавидном животном стандарду, веома ме радује што наши људи поклањају пажњу свом изгледу. Није увјек нужно потрошити силне новце да би били пристојно његовани, мада нас маркетиншке компаније обавјештавају да се свака три мјесеца појављује неки ‘муст хаве’ ”, каже она.

Много је природних састојака, што би рекли из фрижидера, који су веома корисни за козметичку његу, открива нам.

“Моја омиљена је маска која се прави од зелене глине и меда и лосион од каранфилића и кокосовог уља. Понекад није лоше просто бити себичан и украсти за себе, рецимо сваку недјељу вече, као посебно вријеме за пилинге, маске за лице, купке и сличне ритуале које скоро свако може код куће себи да приреди”.

На који начин проводи слободно вријеме и колико времена има за спорт открила нам је у разговору.

“Увијек сам вољела да се бавим спортом, од ритмичке гимнастике до стреличарства. Та потреба за физичком активношћу се ствара у дјетињству. Мало ме брине што су наша дјеца активнија онлајн него рецимо у парку или на терену. Тренирала сам своједобно гимнастику у Партизану, а касније и друге спортове. Стрељичарство сам, рецимо тренирала заједно са синовима. Сјајан спорт, који захтијева потпуну контролу над собом. Настојим да се и сад релативно редовно бавим спортом, мада бих могла да будем и редовнија”, прича Кордић.

Брижљиво одржава драгоцјене сесије са пријатељима…

“Уз кафу и ваљан разговор, свијет изгледа као много боље мјесто. Предност је кад човјек има пријатеље различитих професија и животних искустава. Нјихов посебан угао сагледавања ствари помаже да их видимо и другим очима. Диван обичај је имао један мој друг, који је док смо још били на студијама, по угледу на некадашње београдске салоне, сваке прве суботе у мјесецу окупљао групу веома занимљивих, а различитих људи. Било је ту колега правника, психолога, архитеката, студената философије… Састанци са тим кружоком били су и забавни и невјероватно интелектуално стимулативни”.

СТРОГ РОДИТЕЉ, АЛИ САВЕЗНИК СВОЈОЈ ДЈЕЦИ

Најчешће, и највише воли да дуго разговара са својом дјецом.

Има два сина, Петра (24) и Константина (22), а како је бити мајка синова и на који начин их је васпитавала, искрено одговара.

“Нема веће среће ни теже дужности од мајчинства. Вјерујем да ријетко ко може да буде баш спреман за све што иде у кош родитељства. Дјеца не долазе с “упутством за употребу”, па је ту најбезбједније држати се принципа и бити досљедан колико год то понекад било тешко. Не вјерујем у тезу да се дјеца рађају као “табула раза”. То су од првог дана озбиљне мале личности, са својим карактерима, наравима, чак циљевима, па их треба веома озбиљно схватити. Оно што одрасли код дјеце виде као смијешно, за њих је савршено озбиљно и важно. Вјерујем да се свако од нас може сјетити како је нека мала жеља била значајна и велика, а несхваћена од родитеља који су је или занемаривали или јој се смијали. Не мислим да дјетету треба испунити сваку жељу, далеко од тога, али њихове потребе треба озбиљно схватити”, објашњава додајући да свако ускраћивање и казна морају бити јасне и досљедне, јер им је сврха да утемеље вриједности у дјетету.

По сопственом признању вјерује да је строг родитељ али и савезник својој дјеци.

“Данас су они одрасли, слободни људи, а ја сам доступна за сваки савјет или да их само слушам, шта год да је од тога потребно. Некад ми се повјере, али неријетко умеју да поставе границе мојој радозналости.”

Траже ли њени синови савјете од мајке када су дјевојке у питању одговара.

“Што се дама тиче, ако су ме дјеца ишта досад слушала, њихове дјевојке и будуће жене биће ми захвалне”.

НАЈЉЕПША ЉЕТА ПРОВЕЛА У ЕГИПТУ, ФРАНЦУСКОЈ…

Симонида је полиглота па тако говори енглески, француски и кинески језик. Питали смо одакле интересовање за кинески језик и колико јој је било потребно да га научи, те да ли се бавила и кинеском културом.

“Језик је најсвеобухватнији људски производ. Он јасно показује систем вриједности, начин размишљања, нарав и све друге врлине и мане својих стваралаца. Кроз језик најбоље сазнајете културу.

Кинески, у односу на индоевропске језике, има потпуно другачију језичку логику, семантику, синтаксу… Учећи га, открива се читав један нов приступ стварности, грађен хиљадама година постојања кинеске цивилизације. Ја га учим четири године и једва да сам загребала по површини. Питали сте о путовањима – и кроз језик се путује”, каже Кордић и додаје да је имала добру срећу да увијек много путује.

“Родитељи су сестру и мене од најранијег дјетињства водили са собом на дуга путовања кроз неке од најлепших европских земаља. На мене су снажан утисак оставиљали трагови бивших цивилизација. Када путујете ширите границе сопствених хоризоната. То сам исто чинила са својом дјецом, кад год је то било изводљиво. Био је то доживљај путовања, наравно кроз простор али и кроз вријеме. Најљепша су ми она љета која смо нас троје провели откривајући Италију, Француску, Грчку, Египат… Ништа мање чаробне нису посете нашим манастирима, одласци на планине, љета на селу. Свака земља, сваки народ родио је неке вриједности и велика је ствар ако имате ту срећу да их упознате”.

Није довољно физички се пребацити с јендог мјеста на друго, смислена су она путовања која служе за ширење знања и оплемењивање духа, савјетује она.

Стил који је изградила многе даме инспирише. Често носи комплете који су неријетко комбинација црне и бијеле, воли детаљ као што су брош или ешарпа, не излезе из моде и сматрају се класицима. Нјен стил је рафиниран и отмен баш као и дизајнерка Коко Шанел која је направила револуцију у свијету моде почетком XX вијека. Монокроматско одијевање, односно одијевање једне боје од главе до пете, је чест избор ове врсне даме.

Слика говори гласно о свакоме прије него што тај изусти прву ријеч

“Волим моду, врло ме забавља. Још ме више интересује стил и начин на који се гради визуелни идентитет. Нема ничег површног и занемарљивог у поруци коју свијету шаљете својим стилом. Посебно су у политици и те поруке битне. Слика говори гласно о свакоме прије него што тај изусти прву ријеч. Визуелни увод онда треба да буде у складу са оним што у наставку говорите. Ја не видим ништа нарочито симпатично у томе да човјек себе претвори у ходајући билборд за било који бренд. Најбоље је упутство дала Коко Шанел: “Обуците се лијепо и сви ће примијетити хаљину, обуците се беспрекорно и сви ће примијетити жену”. А што се тиче “шопинг археологије” и налажења добрих комада по повољним цијенама, могла бих приручник да напишем (смијех).”

За крај разговора казала нам је да воли када јој долазе гости у дом.

“Волим кад ми долазе гости, волим да истражујем друге културе и кроз кухињу и волим кад људи знају да уживају у добром вину и добром разговору”.

Извор: Стандард 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: