Некад се славио Дан борца- почетак борбе против фашизма, a данас… ?

На данашњи дан би се у СФРЈ славио Дан борца – данас се 4. јула 1941. сjећају само борачка удружења. Преостали малобројни учесници НОР-а и поштоваоци борбе против фашизма се питају зашто се стидимо прошлости, а дио јавности сматра да ови „велики“датуми не завређују толику пажњу.

Седница Политбироа ЦК КПЈ која је одржана 4.јула 1941. године позната као историјска сједница јер је на њој донијета одлука о отпочињању оружаног устанка народа Југославије против окупатора. Овај дан се у СФРЈ празновао као Дан Борца.

Али, распадом Југославије отишли су у заборав и НОБ, НОР, партизани, комунизам, пионири, Тито, хероји, многа имена, датуми и празници. Читава једна традиција. Некада празновани Дан борца и Дан устанка у Србији и осталим републикама, данас још памте и скромно биљеже једино удружења бораца народноослободилачког рата.

Много је историчара који сматрају да датуми везани за комунистичку историју и не завређују више пажње ни пијетета. Други, углавном борци, чланови борачких удружења и њихове породице, тврде да је срамно заборавити и потцијенити датуме који представљају почетак антифашистичке борбе.

Дан борца био је празник који се обележавао у СФРЈ, сваког 4. јула – кажу у Владином Одбору за неговање традиције ослободилачких ратова Србије. Проглашен је за државни празник 1956. године. Престао је да се обележава распадом СФРЈ. У Србији је укинут 2001. године. Сваке године се, међутим, незванично прославља у организацији СУБНОР. Дан устанка народа Србије обиљежавао се сваког 7. јула у Белој Цркви код Крупња као државни празник, све до 2001. године.

Осим 4. јула, 7. јула, Србија више званично не бележи ниједан велики датум авнојевске  Југославије. Последња српска хероина народноослободилачког рата Дана илосављевић (91) сматра да је држава заборавила и борце и НОР.

„Није тај заборав, тај државни чин само срамота, то је и тотално незнање и потцењивање сопствене историје“, каже ова старица, једна међу неколико живих хероја овог рата. Сви ми који смо ушли у рат, у земљи толико неспремној за борбу, желели смо бољу будућност. Једино је толика маса људи и могла да оствари такве резултате и покори велику фашистичку силу.

Како каже, није то била само ослободилачка борба од фашизма, већ и еманципаторска борба за напреднији друштвени систем.

Смета ми лицемерје државе, која тобоже подржава наше обележавање 7. јула, јер сматрам да није смео тај датум да буде укинут као државни – каже Милосављевићева. Како је неко могао да заборави све оне који су дали живот за слободу свог народа и за стварање цивилизацијски напреднијег државног уређења.

Професор др Милан Брдар из Института за друштвене науке, са друге стране, другачије тумачи исте догађаје. Сматра да је недопустиво овим датумима и придавати значај као што је до сада био случај, не осврћући се на историјске чињенице.

Како проф Брдар каже, устанак је дизао народ по Херцеговини и крајевима где су харале усташе, а то је потискивано у заборав, јер се догађало током маја 1941. године, када комунисти нису ни могли да буду учесници због владајућег споразума Хитлер – Стаљин.

Дакле, Тито је дизао устанак, прво, ради одбране СССР, друго, ради отимања власти лењинистичком логиком „ножа у леђа држави“, а тек на трећем месту и то пред крај рата, ради ослобођења земље, што без Руса не би успело. Бројни, и даље живи борци, међутим, који су искрено и поштена срца ушли у ослободилачку борбу, не могу да гледају на те догађаје непристрасно и без емоција. Учесници историје никад нису поуздани сведоци. Нама је потребна отрежњујућа истина, а не оживљавање „лепих“ успомена. Све датуме Другог светског рата треба помињати, али сваки пут са више истине и мање пропаганде. У том погледу нисмо напредовали.

Дани борца и устанка ни у бившим југословенским републикама одавно нису државни празници. У Црној Гори, Словенији, Хрватској, Републици Српској и Македонији обележавају их само борачка удружења, или државни Одбори за његовање традиције.

Дан устанка, 7. јула, СУБНОР ће обележити полагањем вијенаца на споменике Жикици Јовановићу Шпанцу и команданту Стевану Стјепану Филиповићу, и програмом у Белој Цркви.

Дан борца Словенија и Хрватска престали су да обиљежавају још 1991. године, а у те две државе сећање на народноослободилачку борбу веже се само уз обележавање Дана антифашистичке борбе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: