Некад у Африци, данас у Црној Гори: Политичко шиканирање и системска дискриминација

Срби у Црној Гори су већ двадесет година предмет политичког шиканирања и системске дискриминације, тврди у интервјуу за Спутњик Владимир Лепосавић, предавач на универзитетима у Београду и Подгорици, којем је недавно у издању Матице српске објављена друга књига: „Ухваћени у вршењу својих права“.

Лепосавић сматра да акције које власт у Црној Гори спроводи над српским народом „одговарају појму културног геноцида“, док као главни инструмент и „средство спровођења и одржавања гетоизације српског народа и апартхејда над српском језичком већином“ види медије у тој земљи.

– Срби у Црној Гори су већ двадесет година предмет политичког шиканирања и системске дискриминације. Нису заступљени у јавним органима и установама, немају право на сопствени језик и наставни програм, њихова култура је „под стаклом“, егзистенција им је до краја угрожена, а живот проводе под константним етностресом. Однос власти према српском националном и културном идентитету се креће од игнорисања преко кривотворења до понижавања. То је програм асимилације путем дискриминације и расрбљавања путем обесправљивања, и он даје резултате. Према званичним подацима, од 2003. до 2011. године, број Срба је смањен за 20 хиљада, што значи да су сваког дана пет грађана српске националности престајали да буду Срби. Акције које власт спроводи над српским народом одговарају појму културног геноцида који представља намјерно уништење једне групе путем уништавања посебних обиљежја те групе – каже Лепосавић, који је специјализирао на Правном факултету у Вашингтону, а докторирао у Београду на теми међународне заштите мањина.

Културни геноцид

Додаје да према правном појму који је дефинисан у оквиру предлога Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида још 1948. године, радње злочина културног геноцида које одговарају ономе што се посљедњих година дешава Србима у Црној Гори јесу: забрана употребе матерњег језика, систематско протјеривање појединаца који представљају културу групе, систематско уништавање историјских или вјерских споменика или њихово подвргавање страној употреби, уништавање или разношење докумената и предмета историјске, умјетничке или вјерске вриједности и објеката који се користе у вјерске сврхе…

– Пошто живимо у ери тријумфа ситуационе етике и посебног, антиљудског хуманизма, могуће је да ове и сличне радње буду увијене у демагогију о једнакости и људским правима, све уз присуство и аминовање Европске уније и великих сила – наглашава он.

Однос власти према Српској православној цркви

– Српска православна црква је постојала на простору данашње црногорске државе неколико вјекова прије појаве топонима „Црна Гора“, а камоли истоимене државе. Саму пак државу је немањићка Црква изградила и отхранила. Држава о којој се славохлепно говори и приповиједа постојала је и захваљујући Цркви. Тако је и данас — Црква је одавно дио темеља Европе којој држава никако да се приближи и придружи. Прва слика коју је сателитским путем Европа послала Америци, као дио баштине човјечанства, садржала је дјело умјетничког фрескосликарства из манастира надомак данашње Црне Горе, некадашње Зетске бановине. Која је то Црква није јасно само неукима и неписменима. Први српски краљ, рођени брат утемељивача ове „иностране“ Цркве, рођен је у данашњој Подгорици, као што је и посљедњи српски краљ рођен на Цетињу. Међутим, у доба тзв. постистине неукост је постала глобални проблем. Однос црногорских власти према СПЦ говори, дакле, много више о самој тој власти него о Цркви. Уосталом, због тога је Црква временом постала само снажнија и утемељенија, а власт слабија и огољенија – каже Лепосавић за Спутњик.

Медији ћуте о дискриминацији

На питање Спутњика зажто медији у Црној Гори прећуткују дискриминацију, проф. Лепосавић каже да су медији главно средство спровођења и одржавања гетоизације српског народа и апартхејда над српском језичком већином.

– Инструментализација медија у уско политичке сврхе достиже врхунац у приликама какве владају у Црној Гори — гдје је власт деценијама непромјењена, а мрежа адекватно раширених медија јако мала. Ова инструментализација је најсуровија тамо гдје је то најмање допустиво — у случају тзв. јавног сервиса, чији рад, од својих прихода, финансирају и сви Срби, као друга најбројнија национална заједница. Та чињеница, међутим, не мучи савјест оних дегутантно шовинистичких представника тог медија. С друге стране, посебно мјесто у „паклу политичког лицемјерства“ заузимају они медији који себе зову независним, а професионално игноришу неправде и незаконитости које трпе њихови суграђани српске националности. Овакво стање не чуди ако се зна да прве у потпуности контролише власт, а друге спонзоришу фондови попут Сорошевог. Оно што остаје несхватљиво јесте да Република Србија годинама није пружила било какву помоћ свом народу у овој сфери.

(Небојша Поповић, Спутњик)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: