Неке птице никад не полете

Пише: Емило Лабудовић

Кад се замакне у позније године и кад се ближе крају него почетку пута, човјеку треба све више времена растерећеног обавеза, трке и какофоније свакодневног живота и рвања са њим. Времена у којем, у ничим нагриженој тишини и окрепљујућој самоћи, склопљених очију или загледан у озвјездани бездан, може да ослушне било вјечности чији је тек сићушни и пролазни дјелић.

Овдје, далеко од свега и свакога, удаљен свјетлосним годинама од својих (ријетких) побједа и бескрајног низа пораза („жив човјек је вазда на губитку“, рекао би Меша Селимовић), бјежим од своје сјенке у ноћ која потире све и лице стварности прекрива велом без набора и подеротина. Али, ни овдје се, осим ако се изузму све ређе ноћи кад, из овог или оног разлога, нема струје, не може побјећи од једне од највећих „непријатеља“ људског активизма и произвођача такозваног вишка слободног времена, са свим својим „искушењима“ (како би то рекао и написао професор Ратко Божовић) – телевизора. Тај неминовни и невољни сабесједник чија благоглагољивост најчешће личи на ефекат пнеуматског чекића, и вечерас туче по чулима, као змија се вуче ганглијама и синапсама мозга и фрфља без одмора.

И слушам: она која се самопрогласи дамом, интекектуалком и скоро недодирљивом персоном, у намјери да оспори, понизи, омаловажи, нагрди и наруга се, усред Парламента баци се испљувком мржње на новоустоличеног Митрополита.

У жељи да, с друге стране, оправда националистичко и шовинистичко дивљање на Цетињу, којем је и сама дала допринос у мјери свог распојасаног лудила, рече како је начином свог хиротонисања и, како лану, „хеликоптерском доставом“, Митрополит „доказао да су Срби небески народ“!? А на лицу које би се, да није наружено микроекспресијом мржње, иједа и злобе, чак могло сматрати и симпатичним, остаде грч у којем се, као у огледалу, ослика сав атавизам времена у којем смо а које бесмртни Бећковић окарактериса оном непоновљивом клетвом Светога Саве о проклетој земљи у којој је „камење свезано, а пашчад пуштена“!

Мрак на екрану се већ одавно изједначио и стопио са мраком собе испуњене хладноћом коју ни мајчина поњава не може да згрије. Да ли због те или оне унутрашње језе која окива душу и мисли, сан никако неће на очи.

И опет ми пред њима лебди лик оне која се самопрогласи дамом, интелектуалком и скоро недодирљивом персоном док, занебесана својим проклеством, иронише о небу и Србима. И нешто мислим: пола њене крви и генског наслеђа је српско, из срца Србије. И да га упорно не пориче и да га се из свег гласа не одриче, ко зна, можда би и она могла да – полети.

Али она је, изгледа, парадигма оне народне по којој „свака птица своме јату“! А човјек не да не мора бити орнитолог него може да буде и без дана школе (доктор наука чиме се „прчи“ дотична, је небеска категорија) па да из приложеног закључи како постоје и „птице које никад не полете“! Међу њима су, свакако кокошке и ћурке.

Прочитајте још:

Чекаонице смрти

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: