Неке птице никад не полете

Пише: Емило Лабудовић

Да се разумијемо, не преферирам нешто ове „демократе“, неке њихове челнике поготово, тако да ови редови нијесу неки прилог њиховој одбрани, али нормалан, и подвлачим: нормалан, човјек не може да остане равнодушан пред све јачом бујицом лудила, лажи, мржње и србофобије која се ваља Црном Гором и тренутно се адресирају њиховом политичком врху. Јер, најновији повод, злочин на Цетињу, само је још један у низу момената који се користи да изнова прокључа клоака у којој смо већ скоро до грла и почне својим смрдљивим водоскоцима да засипа и ружи свакодневицу.
Рекох, не браним никога, али не заборављам чињеницу да се убијало и да су бас убијали и прије „демократа“. Не знам колико би то полицајаца оне ноћи било довољно да заустави крвави пир сулудог убице (један мој стари и давно упокојени комшија својевремено је за сваку немогућност да се нешто изврши говирио да „то не би могла ни сва УДБА на челу са Ранковићем“), али тешко да би било ишта другачије ни да је читав САЈ тада столовао на Цетињу. Уосталом, Америка има најмодернију и најопремљенију полицију на свијету па јој се слични злочини дешавају свакодневно. И, гле чуда, нико не тражи ни оставку мјесног шерифа, а камоли Бајдена и његовог естаблишмента.
Али, и слијепац види исту матрицу по којој се организује и каналише мање или више оправдано незадовољство грађана у Србији и Црној Гори. Наводно неформалне и самоорганизоване групе студената, истурене да коло воде, још увијек користе благонаклоност коју још од ’68. године студети и њихова бунтовничка младост имају у народу, али њихова улога брзо се „чита“. Важне су ријечи подршке и благослова, таман колико и ријечи осуде, али много су важније адресе са којих стижу. Довољно је само бацити поглед на већ одавно отрцани списак „подржавалаца“ са УДГ и Чиргићевог факултета па да и најнеупућенијима буде јасно у ком грму лежи зец. Или да, уколико имају јак желудац, послушају (обавезно) прве минуте на „Вијестима“ па да закључе колико се Друга фамилија упиње да прихвати „штафету“ од Прве и преузме кормило брода који, ако се буду питали Хрвати, ни мрднут неће са ових обала. А народ је давно рекао да понекад и није до ријечи колико је до ушију.
Извјесне „просвједнике“, склепетане под помозибоже именом „Камо s’утра“, одавно легитимисане антисрпским ставом и ставом против СПЦ, крими структура са ДПС маскама, гурнуле су да изигравају организаторе, читају саопштења и испостављају захтјеве које им, у дубокој позадини, састављају и диктирају исте оне стране и домаће кухиње које се играју шаптача на позоришном водвиљу који се одвија на сценама широм Србије. И све личи на менталну болест пиромана који прво потпале ватру а онда уживају у њеном гашењу. А кад се саслушају „Камо s’утра“ и остали, није далек закључак: ками нама с њима! Може ли се, али поштено речено, замислити будућност Црне Горе у њиховим рукама? Таман посла, они су само она справа коју су у средњем вијеку називали „овновима“ и користили их за разбијање капија на замковима.
Али, оно што је истина над истинама, извор и узрок свих наших посртања, наше бескрајне и стабилне нестабилности, бирања без избора, пребјегличких летова изнад кукавичјег гнијезда, јесте поданички статус на који смо, под самообманом слободе и независности, добровољно пристали. Сви наши покушаји узлета и освајања слободе и свјетлијих хоризоната завршавају брдоножице у блату. Јер, неке птице, нарочито кокоши, никад не полете, као што је и за птице које одрастају у кавезу летење – болест.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: