Неки дан касније… Или и од пречег има прече

Пише: Јован Лакићевић

Као неко ко није, формално, припадао ни једној од „сукобљених страна“ у последњих неколико мјесеци у земљи Србији и коме је превасходно било стало до очувања српске државе, која је и даље угрожена, дозволио бих себи неколико напомена о томе шта би требало хитно и радикално мијењати након „највећих протеста“. (Највећи митинг био је, иначе , прије 36 година на Газиместану!)
Морам, међутим, учинити захвалност Господу, који нас је, упркос намјерама Тавинсток института из Лондона и Емајлсикса, а и њемачког БНДа, поштедио и овом приликом од покушаја инсценације братоубилачког рата у Србији! (Изгледа да смо, у том погледу, изнова разочарали наше „вишевјековне савезнике и пријатеље, Енглезе“, што ни петог октобра , прије 25 година, а ни колико јуче, није просута ни једна кап српске крви!)
Прихватио бих без резерве тим поводом и коментар предсједника Србије о тзв. студентским протестима, и шта се из њих мора прихватити кад је ријеч о критици актуелне власти и политичког система уопште.
Оно на шта бих, као српски новинар са подужим стажом, хтио да скренем пажњу јесте – област образовања и васпитања у Србији. Просвете, дакле.
То је подручје које је у потоњих 25 година, све до данас, било апсолутно запостављено.
Ми, мало старији, сјећамо се чувеног ДОСовог министра Гаша (Кнежевића) јединог челника просвете кога смо упамтили након Доситеја Обрадовића, и његовог прихватања „препорука“, односно заповијести тзв Венецијанске комисије у образовању. Мене би, као обичног грађанина Србје, занимало – шта су нам инострани спонзори рекли овим поводом, и да ли смо их послушали. Независно од ових упута, моје је мишљење да се што прије морамо ослободити од ових идиотских иностраних импута, чије посљедице до данас подносимо!
То би, упрошћено речено, могло да значи, најмање три ствари:
што прије прићи поништењу закона и законских аката који су усвојени у доба издајничке колонијалне Досовске власти и вратити оне од прије тридесет година;
хитно се ослободити потплаћених кадрова из сва три нивоа образовања, увидом у њихове приходе, односно жиро рачуне последњих година и њихово присуство разним (обавјештајним) курсевима и семинарима у иностранству , а агентима- спавачима најстрожије забранити рад у образовним институцијам до краја живота;
такође, под хитно, вратити штампање школских књига и уџбеника Заводу за уџбеникје! Претходно се, у тимском раду ослободити, небројених историјски, политичких, етничких и других фалсификата, које су нам страни издавачи у међувремену наметнули!
То би, надаље, значило да се третман Министарству за образоивање, прида значај као једном од најважнијих за будућност друштва! (Досад је то било министарство за кадровска поткусуривања коалиционих партнера, кога су, традиционално, у новије вријеме, држали социјалисти.
Руководеће кадрове овог Министарства, који ће бити у стању да изнесу ове, нимало лаке професионалне, али и патриотске задатке, ваља потражити и изван актуелних партијских коалиција.И, према потреби, формирати одговарајуће агенције у којима би, без обзира на године, судјеловали кадрови од еснафског, али и националног респекта!
Друга област, која захтијева хитну реконструкцију, законску и кадровску, а, нажалост, и уставну , јесте она трећа грана власти – тужилаштво и судтво, односно – правосуђе. Ту, на неки начин, спадају и органи безбједности, Министарство унутрашњих послова, Полиција и БИА.
Видјели смо, ко нам је до прекјуче, водио МУП Србије! С тога ми повремено, кад чујем апеле актуелних политичара: „Нека институције раде свој посао!“, дође да се јаду насмијем! Које институције?
Да то није, можда, Јавно тужилаштво, у коме се, јавни тужилац, Загорка Доловац из Н. Сада, већ годинама „не мијеша у свој посао“. (Ова флоскула је раширена, не само међу мојим колегама, новинарима).
По сугестијама из Брисела, које смо беспоговорно испуњавали као „вјечити кандидати“ за ЕУ, кадровски смо одвојили Тужилаштво и Судство од државе! Тако се десило да нам кадрови „жутих“, односно Сорошове госпође Наташе Кандић, од прије двадесет година, бирају сами себе уз помоћ странаца, и данас и туже и суде у земљи Србији! Сјетимо се само предсједника Специјалног суда за ратне злочине, В. Вукчевића, који је као Наташин кадар, осудио за ратне злочине десетине Срба и ни једног Бошњака, Хрвата, или Шиптара, коме су адвокати одбили да га приме у своју браншу!
Да би се прилике нормализовале, а тужиоци и судије вратили под контролу народа, односно Скупштине, мислим да ће морати да се мијењају неке уставне одредбе. Па, нек се мијењају. „Овако више неће моћи!“, што реко чича из филма „Ко то тамо пева“. Демократској Србији потребно је посве ново Тужилаштво и Судство. И темељно кадровско прочишћење Министарства унутрашњих послова и Агенције за националну безбједност.
Хоће ли врх Србије имати снаге и воље за назначене подухвате? Од тога ће, рекао бих, умногоме, зависити и нормализација стања у земљи Србији. И њена будућност.
Дужан сам да кажем да ово нијесу само моји ставови, већ и „гласа цијела народа“ који се могао чути у анализама и расправама на постојећим телевизијама последњих недјеља.
Оно што би био мој лични предлог, као српског новинара, тиче се сугестије актуелној власти да до краја испита учешће страних агенција у обојеној револуцији и о томе обавијести јавност Србије, умјесто што нам понавља флоскулу – „ неке западне агенције“, или агентуре.
И, најзад, да се, послије свега, јасно одреди и према НАТОу и према Европској унији, поштујући, притом, већинску вољу и расположење народа. Да знамо на чему смо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: