Неколико поетских свједочења о Шумарицама

Раде Р. Лаловић

Од свих стратишта гдје је у двадесетом вијеку страдао српски народ, без обзира на вријеме и разлоге страдања у поезији су највише трага оставиле Шумарице понајвише захваљујући трајно осмишљеној манифестацији у оквиру Крагујевачког октобра, а ријеч је о Школском часу на Шумарицама гдје су учешће узимали и најпознатији свјетски пјесници.
Не улазећиу расправу, која прије свега припада историчарима, шта је узрок крвавог крагујевачког октобра и који су разлози због којих су Нијемци тако сурово реаговали према недужном српском цивилном становништву, јер се истраживачи још увијек не слажу да ли је окидач за њемачки злочин био несмотрени партизански поступак након напада на њемачку војску, или нека друга војничка активност која се Нијемцима учинила згодном да покажу своју суровост, ми ћемо овдје скренути пажњу само и искључиво на поетска свједочења о тој трагедији анализирајући пјесме на које до сада, не рачунајући Десанкину Крваву бајку, није била скренута значајнија пажња у нашој есејистици.
Наиме, предмет наше краће прегледне анализе ће бити сљедећих неколико пјесничких остварења: Десанка Максимовић, Крвава бајка; Велимир Вељо Милошевић, Вечност Шумарица; Милован Витезовић, Ђачко доба Шумарица; Саша Мићковић, Шумарице; Саша Мићковић, Стрељање у Шумарицама; Марко С. Марковић, Обзнана; Гжегож Валчек, Шумарице; Невен Милаковић, Шумарице и Љубица Жикић, Рођеним далеко од овог града.
Како многи не знају како је настала Десанкина пјесма Крвава бајка ми ћемо овај преглед поезије која свједочи о страдању на Шумарицама започети баш од Десанкине Крваве бајке о чему смо и у једном ранијем нашем тексту писали . А ево шта је Десанка више пута испричала о настанку ове пјесме:
„Било је то једног јутра кад сам најмање очекивала да ћу написати песму, једног типично ратног позадинског јутра. Била сам пошла да видим има ли каквих објава и шта се ради пред мојом бившом школом, Првом женском гимназијом, одакле сам почетком рата пензионисањем уклоњена.
У улици Лоле Рибара, недалеко од моје куће, зауставио ме је непознат ми, стар човек, пре сељак него грађанин, и рекао ми усплахирено, без икаква увода или поздрава: „Знате ли шта се догодило у Крагујевцу?“ – „Ваљда каква хапшења, вешања?“ не помињући масовна стрељања одраслих, старац ми је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели неколико разреда на стрељање, затим се брзо удаљио не рекавши ми ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и да ће се за који час вратити. И што је врло чудновато, и мени је било природно што ме није поздравио ни прилазећи ни одлазећи. Чинило ми се да га давно знам, можда још од детињства, или да ми је најближи сусед, врата уз врата, па да је сасвим природно што ми се при сваком сусрету не јавља. Никад тако живо као у разговору с њим нисам осетила шта то значи припадати једном народу: Пред судбоносним догађајем, пред немачким дивљаштвом, имали смо истоветна осећања, истоветне мисли ја и он, тај мени непознати човек, човек другог васпитања, друге средине, друге нарави, старости и пола.
Често сад мислим како је тај човек сатворац песме која се, док је он још говорио, родила у мени. Да сам је дознала преко радија или новина, зацело би била сасвим другачија, не би никла тако у магновењу као што се отме вапај или кане суза. Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако не јединој мени, оно првој мени. Раставши се од непознатог, мада сам горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила у себи, као што неко носи на длану препуну чашу воде, и затим сам је код куће записала узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, почињући као летописац: „Било је то…“
Мислим да је за песму боље што за време крагујевачке трагедије нисам била тамо, што сам све видела само очима срца и маште, што сам била принуђена да саопштим само суштину, која ми се одмах приказала као каква крвава бајка: неколико стотина ђака рођених исте године, можда и истог дана, вршњаци по времену кад су ушли у живот, постају, ако се тако може рећи, вршњаци и по часу кад су отишли из живота. Док ми је непознати говорио, помислила сам да се таква крвава бајка не би могла догодити нигде у Енглеској, ни Француској, ни Италији, да су се Немци то усудили учинити само у нашој сељачкој, балканској земљи, коју нису само мрзели већ у својој охолости и презирали, због тога што је нецивилизована и сељачка. Тако се одмах наметнуо и рефрен песме.
Написана у почетку рата, песма је прележала сакривена где се најмање могло надати да песме стоје, и објављена је одмах после ослобођења у „Нашој књижевности“ заједно с песмама „Спомен на устанак“, „Крилата земља“ и „Мајкама“.“
Пјесникиња отвара пјесму дефинишући и вријеме и мјесто догађаја који је био основни мотив да напише ову болну поетску сторију о страдању недужне српске младости.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Али то није била обична група ђака у некој балканској забити. Тај брдовити Балкан је школовао своју дјецу. Они нису били распуштена хорда како су наш народ тобож „учени европејци“ одређивали. То је била хомогена цјелина, уређена група, Десанкина чета ђака који су имали своје снове, али им туђини као и много пута раније на разним српским просторима нису дали да досањају своје снове, јер су били не само чета него дио народа са културним навикама и традицијом.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану

Њихова надања и загледаност у изазовне плавети небеског бескраја помијешана са сновима, са тајнама, са недовршеним а планираним идеалима су прекинута јер су их неки туђи и непријатељски расположени људи спријечили у томе не очекујући да се та млада српска, Десанкина чета ђака захваљујући својим сновима неће уплашити ни њих, ни долазеће смрти.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава

(….)

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.

И како је увијек смрт повезана са васкрсењем, јер су и живот и идеје о вјечности неуништиви и ови српски праведници и страдалници су се заинат и тиранину, и смрти вазнијели у вјечност одакле нас опомињу да никад не губимо ни снове, ни наду, ни љубав.

Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Прије трагичног распада бивше нам државе када се већ почео осјећати њен крај, те наизглед већ далеке 1986. године у у оквиру Крагујевачког октобра, свјетлост је угледала пјесма Вечност Шумарица Велимира Веље Милошевића рођеног на Косову, а настањеног у Сарајеву.
Милошевићева пјесма је одраз још увијек присутне наде да љубав и љепота могу спасити већ пољуљане вриједности, већ подобро распојасани свијет поготово када је у пјесми, у том поетском узвишеном чуду тако снажан централни мотив као што су Шумарице. И не само тај мотив, него и пркос, и храброст да се оним који руше пјесникову, а онда и народну свијест о слободи у лице каже колику снагу у српском народу и његовој свијести имају Шумарице које стоје на сред Србије баш као онај Јакшићев камен из пјесме Отаџбина.
Пјесма је и ритмички, и тонски успјешно организована, а њену поетску, ритмичку и симболичку парадигму прате двије узајамно чврсто повезане вертикале које пјесник успјешно води од почетка до краја појачавајући тај градациони низ који се креће од ђачке капе и од крунице цвећа до вечности Шумарица.
Ево како се те вертикале у парадигми вјечности Шумарица међусобно допуњују и прожимају.
Пркосна вертикала отворено позива егзекутора да изврши своју намјеру започињући императивно сваку строфу: Пуцајте у чела и у ђачке каппе (…) Стрељајте у очи – у круницу цвећа (…) Гађајте у брезе што у нама расту (…) Гађајте у љубав – у глагол волети (…) Пуцајте у песме Вукове, јуначке (…)//У векове епске, у мишке момачке,// У Змаја, у Бранка, У гусле Вишњића…., а опомињућа вертикала га подсјећа на неминовне посљедице онога што га чека ако се случајно превари и послуша пјесников императивни позив: Убиће вас звезде Шумарица (…) Убиће вас очи Шумарица (…) Убиће вас цвеће Шумарица (…) Убиће вас свака стопа Шумарица (…) Убиће вас љубав Шумарица (…) Убиће Вас снага Шумарица (…) Убиће вас зрна пшенице из хлеба // Убиће вас звезде – куршумима с неба // Убиће вас зраке сунца по сред лица// Убиће вас вечност Шумарица.
Али на жалост, незасита аждаја се само дјелимично одморила, није препознала пјесникова упозорења и само пет година након што се ова пјесма сусрела са Шумарицама поново је насрнула на српски народ, а њен пјесник је злом својом судбином или лошом процјеном, умјесто да се склони на пркосне Шумарице о којим је дивно пјевао и да се придружи свом народу у то тешко доба, остао у караказану званом Сарајево вјерујући својим заблудама да ће пјесма можда промијенити свијет.
Пјесма Милована Витезовића Ђачко доба Шумарица има с формалне тачке гледишта сличну парадигму Милошевићевој пјесми Вечност Шумарица иако је поетски структурно нешто другачија. Пјесма има пет строфа и шесту као резонски дистих. Четири прве строфе започињу са два идентична стиха: Народе мој добри! // Ти памтиш, овде се пуцало иза којих слиједе конкретизације погођених циљева који и на нивоу слоја предметне стварности и на нивоу симболике стварају услове за пету строфу која је слика савременог стања иза кога слиједи опомињућа скраћена форма почетних стихова из прве четири строфе као потврда упамћених рана.
А Витезовић у прве четири строфе смјешта све садржаје школског живота у које се на Шумарицама гађало из непријатељских цијеви, од почетка до краја школске године, од ђачког жагора на малом и великом одмору и на школској екскурзији до једначина са једном и двије непознате, до школске лектире, правилних и неправилних глагола, и тако редом све до мртвог наставничког вијећа или до родитељских састанака.
Због тога ову Витезовићеву пјесму не треба посебно анализирати, него је ваља сваки пут изнова читати.
Посебан поетски омаж крагујевачкој октобарској трагедији увијен у строгу сонетну форму даје Саша Мићковић. Његова три сонета, први Шумарице и друга два насловљена јединственим насловом Стрељање у Шумарицама заиста заслужују посебну пажњу.
Сонет Шумарице се у цијелости манифестује као јединствена пјесничка макро слика стријељаних недужних ђака изграђена од више и визуелних, и симболичких детаља. Ти мали недужни анђели чије душе голуб ваздиже на Небо у тренутку сурове смрти знали су гдје се рађа живот и одакле се и како се стиче знање и у оним тренуцима док их те хорде зла одводе на посљедњи пут у родна поља гдје ће се заувијек опростити од сунца као влати младога жита.

Склопише очи анђели мали,
бели им голуб у Небо пр`ну.
Лекцију задњу добро су знали,
живот се крије у сваком зрну.

Капе падоше, читанке српске,
да л` поколење их ново чита?
Хорде свирепе, немиле, дрске,
смлатише поље младога жита.

И нису пале само ђачке капе, нити су само ђачке читанке на родним пољима остале да их вјетар прелистава за нека нова поколења, него је недужна крв ђачка земљу српску заувијек натопила не дозвољавајући да згасне пламен недужних душа у било ком времену а поготово у толико злом у коме куршуми туђински цијепају ђачке блузе на нашој дјеци затирући живот у самом зачетку.

И крвца врела земљу накваси,
сећање тмурно бреме не спира,
нити се пламен тих душа гаси,

у доба ратно, ил доба мира.
Зар куршум блузу ђачку да цепа?
Понавља све се, о правдо слепа!

Стријељање српске младости на Шумарицама је на пјесника Сашу Мићковића очигледно оставило прејак утисак који један сонет није никако могао ублажити па је онда разумљиво што иза њега слиједе још два сонета обједињена насловом Стрељање у Шумарицама.
Ако је сонет Шумарице био пјесничка макро слика стријељаних ђака онда сонети Стријељање у Шумарицама бивају пјесничка слика саме сурове егзекуције у којој страдају

Шегрти и ђаци, чистачи обуће,
растрзана младеж бдије испред гроба.

У обје терцине првог сонета наглашене су језиве слике млазова недужне крви и очију које бљеште у мраку док ђачку руку умјесто родитељске учитељска рука стиска узалудно покушавајући да је заштити.

Крв је жустрим млазом цурила по трави,
из дечачких срца, плућа и стомака!
Вермахт тако народ злобно обезглави,

очи мртвих ђака блеште посред рака!
Чули су се крици, пуцњава и вриска,
учитељска рука дечју крхку стиска!…

Други сонет је мучна слика дјечјег сусрета са смрћу иза које остаје само разорена младост, нарицање мајки и опело над хумкама које ће вјечно да сјаје.

Из очију меких цуриле су сузе,
молише за живот погледи детињи.
Натопљене крвљу поцепане блузе,
разорена младост поста равна трињи!

Касније кроз ноћцу, дуго још се чуло,
плакање и шкргут, нарицање мајки!…
Низ пољану росну опело расуло,
свака хумка поста извор вечних сјајки!

Након суровог егзекуторског чина на Шумарицама Нијемци су објавили документ Обзнана у ком се јасно каже да је за сваког погинулог Нијемца стријељано 100, а за рањеног 50 људи као опомена. Имајући у виду ову до тада невиђену суровост и злочин извршен над недужним људима пјесник Марко С. Марковић је написао пјесму под насловом Обзнана.
Свјестан да је њемачка Обзнана бестидно озваничила до тада највећи покољ ђака пјесник свој поетски помен недужним започиње обраћањем Небу као оностраном вјечном судилишту логичним питањем на које нема разумског људског одговора.

О Небо плаво, једно ти иштем,
молим те, реци, Божијем рабу…
Да л’ и ви горе, памтите, знате?
Сто српских глава, за једног Швабу!?

У очекивању Божанског одговора, или бар утјешног слова, пјесник своје питање допуњава вредносним компарацијама које још нису превредноване иако је душман одредио мјеру један напрама стотину.

Вреди ли један немачки ‘лебац,
као сто српских, нараслих, врелих?
Мирише л’ једна јабука швапска,
као сто наших, будимки зрелих?

Дајте ми доказ, бар једно слово!
У једној књизи, ил’ светској вери
да вреди једно немачко дете,
као сто српских синова, кћери?

За Србина чије су вриједности потпуно другачије од вриједности безбожничке окупаторске хорде остаје још много питања без одговора док и Небо над злочином на српској земљи забезекнуто ћути.

Ал’ ја сам Србин, ја имам душу.
И волим децу, ма чија била!
Али, зар вреди један Ханс, Алберт,
за сто Душана, Петра, Гаврила?

На крају пјесник отвара морално питање домаће издаје, погрешне процјене или зле идеолошке намјере поредећи крагујевачку трагедију са величанственом Церском битком и њемачким поразом, баш ту, близу, у Србији, у Великом рату.

Ко нас је тако јефтино дао?
Чији то беше прорачун, мера?
Сто јуришника војводе Степе-
за Швабу који побеже с Цера?

И поново оставши без људског одговора пјесник судбински завршава пјесму једино могућим питањем са почетка пјесме: О Небо плаво….
Шумарицама из савремене перспективе, у поетском контексту у коме Десанкина Крвава бајка стоји као повод и одредиште за нова поетска свједочења приступају пјесници Гжегож Валчак из Пољске и српски пјесници Невен Милаковић и Љубица Жикић.
Валчакова пјесма Шумарице поетски потврђује датум и мјесто њемачког злочина.

21. октобар
Замро Крагујевац.
Зачуђен је занемео,
димиле се глатке цеви.

Колико је то било бездушно и хладнокрвно убијање за рачун који никад неће бити намирен свједочи Велчаково поимање егзекутора као књиговође за кога људски живот вреди мање од било које књиговодствене цифре.

Немачким књиговођама
стотину Срба треба,
погубити и то брзо
за једног убијеног Немца.

Њему, Пољаку, је и из историјске перспективе јасно да савремени мондијалисти неће вјеровати ни Србима, ни Десанки, ни њему, да су тобож цивилизовани европејци убијали недужну српску нејач па их позива да на лицу мјеста, на Шумарицама, ослушну вјечно хујање смрти над гробовима недужних.
А они, који не верују
у Десанкину „Крваву бајку“,
нека се у предвечерје прошетају
по Шумаричком парку.

Туда још у свелој трави
чује се говор сенки
и тужба ове деце,
и плач умрле земље.

Пјесма Шумарице Невена Милаковића и емоцијом, и ритмом, и римом читаоца запљускује неизмјерном тугом дајући свему мистичну слику која се пјеснику јавља у ноћи заједно са Десанкином Крвавом бајком.

Ноћас ме походила Десанкина сјена,
Крвава јој бајка капљаше низ лице,
И дјечица она неумрла њена,
И са њима, с Небом, срасле Шумарице.

Милаковић се са страдалом српском дјечицом не сусреће случајно у ноћи, у сну. Они га походе као неумрли, васкрсли анђелчићи који вјечно вежу васкрсли живот, Небо и Шумарице. Они, ти мали васкрсли мученици нису били тужни јер гледају из перспективе вјечног живота у пјесниково лице док око њих царује тишина која нас опомиње на овоземну страву кроз коју су прошли прије страдања.

Чудно, нису били тужни, уплашени,
А ипак су били на ивици плача,
И знао сам да су били звјерски убијени,
И пекла ме попут оних окидача

Од плотуна сваког страшнија тишина,
Од које се сама Васиона стиди,
И Молитва, док је вјека, Десанкина,
И порука њена: Ако… Бог све види…

Милаковић пјесму, своје болно сновиђење завршава пркосно, баш као и директор убијених крагујевачких ђака који их ни у смрти није хтио оставити.

Ноћас ме анђели сами походили
Док је мрклим мраком одзвањао глас,
И сви су се гласу томе поклонили:
Пуцајте злотвори, ја и сад држим час.

Пјесникиња Љубица Жикић пјесмом Рођенима далеко од овог града држи поетски час баш њима који су рођени далеко од града именованог по поносној птици крагују и који никада нису чули за крвави крагујевачки октобар у коме су на Божјој правди страдали њихови вршњаци а о чему никада није било нити ће, на људску жалост, бити трага у њиховим читанкама.

Вама су причали Гримове бајке
Док сте лежали на меком душеку
Да је страшни вук појео баку
О седмоглавом змају и чардаку
Нису вам причали приче
О војницима у униформама
На којима се крст укрстио
Који су на змајевитим птицама
Дојездили преко граница
У град крагуја
Са исуканим челичним цевима
Баш када су ђаци још поспани
У школске клупе сели

Поетски час упућен не само некој далекој дјеци, него и цијелом уснулом човјечанству пјесникиња болним стиховима објашњава шта све они знају и не знају, не само о животу, о људима, о својим далеким другарима, него не знају да уче лажну историју, да им се нуде лажне вриједности, па онда не знају ни када се ни како из живота у смрт одлази.
Због тога је неопходно да упознају живот са лица на коме је записана истина, а то могу само ако дођу код нас и посјете Шумарице које пркосе смрти иако су у вјечном загрљају са хумкама.

Код нас пева крагуј птица
Тече река Лепеница
Шумно шуме Шумарице
У недрима хумке њишу
А у њима деца леже и не дишу

И заиста након ових неколико поетских свједочења о вјечности нашег бола можемо поновити само већ одавно поетски изречену синтагму: „Доста су свету једне Шумарице“, али заувијек.

ИЗВОРИ

1. Пред сјенима српских мученика – поетска руковет, Фоча 2019.
2. Српска поезија страдања и патње – зборник радова, Фоча 2018.
3. Часопис Настава, бр. 1/2015, Бања Лука
4. https://www.ikragujevac.com/vesti/61618-evo-kako-je-nastala-krvava-bajka-jedna-od-najtuznijih-pesama-nastala-iz-kragujevacke-tragedije
5. www.in4s
6. https://www.literaryworkshopkordun.com/l

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: