Неком држава, неком ништа

Пише: Сибин

Власт опстаје на врху користећи у те сврхе политику као причу коју смо приморани чути јер нам говори о – будућности коју не видимо.

Власт не засљепљује, прије ће бити да тјера на непрестано гледање у илузију. Није ствар у томе што јој се не вјерује, колико прије у томе што се преко ње открива да се свеједно ни у шта више не вјерује. Макар не довољно дубоко те истрајно не би ли се жељено реализовало.

Власт отворено признаје: ово што говорим и радим чиста је лаж, међутим, ко нуди одрживију и свеобухватнију?- (Упитана од стране психијатра како разумије суштину проблема којег износи са много бочних појединости, пацијенткиња С. потпуно хладнокрвно одговара: Ја сам савршено свјесна да сам обманута, али није ли то крајњи циљ жене?!)

Власт је празнина политике… Тим прије се крајња конкретизација ствари захтијева од опозиције, чија је позиција опет изнуђена од стране хитности тренутка.

Опозиција није ту како би се већ једном коначно – укључила(!), њена улога јесте и остаје демистификација једне обећане но нигдје ни у чему реално остварене демократије друштва које се прокламује као више-мање прозападно на путу интеграција ка модерним и вишим вриједностима.

С тим у вези, надаље, треба реаговати у односу на сабласт заробљене садашњости у знаку једне партијске државе уколико, ипак, нећемо да нас сјутра дочека – будућност у вјечитом доласку.

Власт најмање налазимо у просторима политике… Строго узев, лако би се и с пуним правом дало примјетити како, управо, власт опозицију гура у политичко измишљени контекст држећи је тако подаље од свог апарата чисте моћи чији се диспозитив сулудо и суверено разгранава на све стране. (Шта, напослетку, значи мантрати да су овдашње институције заробљене и да раде искључиво у интересу владајуће структуре? То је празно знање које упркос свему успијева да ампутира акцију у правцу институционалног ослобођења… Не позивамо ли се на ЕУ адресу, па шта с тим?)

Јингер Елзесер примјећује како је „глобализација била тачно онолико времена добра ствар колико тог појма није ни било.“ Овдје је демократија била добра замисао све до тренутка кад се испоставило да је са наметнутим структурама напросто неостварива.

Док опозиција призива појам политике да се подједнако примјењује на свим њеним легитимним нивоима, итд., власт исти исмија. У теорији, власт још само донекле формално одржава контакт са политиком, дочим је у пракси потпуно погубљује. Тако да му дође сасвим „нормално“ да ДПС себе доживљава као политичку платформу која радикално раскида са политичком традицијом Балкана за коју још у заносу самоинтерпретативног лудила објашњава како је подједнако рушилачка и назадно тврдоглава у одбијању да направи заокрет и тако се прикључи савременим трендовима и њеним изазовима.

Међутим – владајућа партија политички претрајава на рачун израбљивања прошлости којој баш све дугује, чак и начин садашње, увијек већ, провидне трансформације која овог пута долази у форми еманципаторског дискурса који се темељи на прозападним вриједностима. Испада да ДПС добацује до М. Долареве дефиниције према којој је – Балкан несвјесно Европе… што ће рећи: роршахова мрља коју се треба усудити разгонетнути у њеној мрачној случајности.

Какогод, треба ли истаћи да је са ДПС-ом заиста могуће политички окончати причу само уз помоћ прекида вјештачких и агоничних подјела (на којим јаше бескрајна транзиција која омогућава приватизацију и/или неокончиву пљачку) а све у циљу добијања политике разликâ као већ остварене цјелине друштва отвореног грађанства…

Све до тада, на сцени ћемо доминантно имати парализу умјесто политичког догађаја!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: