Нема правде: И на убијеног пса неко се сажали, а на дјецу из Мурина нико

Својим нечињењем држава Црна Гора је саучесник у свирепом убиству својих грађана током злочиначког бомбардовања Мурина 1999. године. И ту није крај одговорности државе, која је била обавезна да бар обештети породице жртава НАТО агресије, али ни то није довела до краја.

За разлику од породица депортованих Муслимана, 1992. године, и оних из Калуђерског лаза, оштећени у случају Мурино и даље траже правду за себе и своје настрадале.

– Наша држава је одговорна за штете које настану њеним грађанима усљед више силе и ванредних догађаја, а бомбардовање је свакако тај ванредни догађај. У свим мјестима Црне Горе становништво је о ваздушној опасности упозоравано путем медија или сиренама за ваздушну опасност. То се није десило једино у Мурину. Страдало је шест недужних грађана.

Изостала је било каква помоћ државе, па чак и онај пијетет који би држава према жртвама требало да искаже у том случају. Оно што ја као правни заступник, на основу закона, могу да примијетим, јесте да су црногорски судови у том случају поступали крајње рестриктивно, не на основу закона, него на основу неких других правила. Да ли је било притисака или је суђено по закону, то сада не могу да потврдим, али одлуке које је суд донио су правно неутемељене, каже адвокат породица Велија Мурић.

Један од оштећених у овом случају Мирко Кнежевић, каже да га послије губитка дјетета, највише боли однос према жртви која од државе није добила ни трунку поштовања.

– Поред губитка дјетета, а тај се бол ни са чиме не може упоредити, највише ме боли кад чујем да Мило Ђукановић НАТО зове пријатељима, а ти „пријатељи” су ми убили дијете и хиљаде других припадника мог народа. Ти „пријатељи” Мурино су гађали само зато што је то српско подручје. Нису гађали Плав, рецимо, касарну која се тамо налазила. Не, гађали су нас, гдје није било ниједног војног објекта.

Ово што вама говорим, причам пред свима. Син ми ради у полицији. Упозоравали су га, питали се како ја то смијем, хтјели су да ме ућуткају, уцјењујући његовим запослењем, а ја сам им поручио да ако имају неки проблем, да дођу лично код мене. Изгубио сам дијете, с њим сву радост овог живота и још ми забраните да говорим. Е, нећете! Док сам жив, причаћу о мојој боли, неправди коју сам доживио и о томе како се ова држава опходи према својим грађанима, каже за „Слободу” отац убијеног дјечака Мирослава Кнежевића.

Објашњава да је нека нада у задовољење правде постојала све до момента док Црна Гора није постала члан НАТО-а, али да се том чињеницом изгубила свака могућност да правда буде задовољена.

– Тај процес је заустављен. Мене су одбили. Не очекујем ништа, нарочито не након уласка Црне Горе у НАТО. Знам да је једна породица добила одштету, али да је то накнадно поништено. Држава је тражила да се новац врати. Шта ће даље бити, не знам. Ради се о политици, а не о праву.

На страну обештећење, али моје дијете и друге жртве у Мурину, од државе нису добиле ни оно поштовање које треба да имамо према мртвима. Нико из власти, по налогу Запада, више се не појављује о годишњицама поред споменика.

Видим, некад на телевизији, да је неко убио пса, па се оглашавају неке невладине организације, представници власти, народ буде огорчен. За нашу дјецу држава ни толико поштовања нема. Да правду потражимо ван граница Црне Горе, услова немамо. Ми од својих пензија не можемо да завршимо ни неки посао у Општини, а не да идемо пред међународне судове. За то је потребан велики новац, закључује Кнежевић.

Подсјећамо, прије 19 година авиони НАТО-а бомбардовали су Мурино, варошицу на сјеверу Црне Горе, у општини Плав. У злочиначком нападу страдало је шест људи, а троје од њих су била дјеца. НАТО авијација је тог 30. априла без икакве објаве бомбардовала мост на Лиму, у самом центру насеља, када су на Мурино бацили 17 бомби. Погинули су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић.

Суде по директиви с врха

Одштету су добијале друге породице, али и та чињеница потврђује да у црногорском правосуђу не функционише закон, већ да се чекају „сигнали” с виших нивоа.

– Када је Основни суд уочио да Врховни суд преиначава пресуде, а посебно када је Виши суд добио, да кажем, сигнал да ти случајеви правно не могу проћи, они су послије доносили пресуде о одбијању тужбеног захтјева. Након свега тога поднио сам захтјев Влади Црне Горе и затражио да уради исто што је урадила у случају депортације босанскохерцеговачких избјеглица из Црне Горе. У случају депортације муслиманских избјеглица, Влада је ван судске одлуке издејствовала поравнање, те су породице тих људи добиле одштету. Исто треба да се уради и кад су упитању породице жртава НАТО бомбардовања у Мурину, закључује Мурић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: