Нема раја до Шангаја

Пише: Саша Др. Ђуровић

Баш тог дана кад је другарица „Шешир мој“ изрекла глупост, па, ајмо рећ, деценије, о дрзави Шангај и њеном просветном устројству, мој ултраобразовани кум Пеђа, лекар (мада он комотно може предават књижевност на било ком универзитету, гарантујем брком!), један ерудита, ми је послао трактат вееееееееликог Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу, ком другарица Црвена недвојбено припада. Дјела говоре, да се она не замара. Велики Слободан Јовановић уствари говори о оним свршеним факултетлијама који не знају ама баш ништа осим да блеје о том како су интелектуалци хвалећи се ефемерним фактом да су завршили факултет, па гледају негдје да уштину и који евро и то је то.

А „го“ факултет без интелектуалног ангажмана не значи апсолутно ништа. Што говораше баба, „факултет завршава *узица а не глава“. Факат! А онда, и пракса и озбиљна наука, и истински интелектуалци, интелектуалцима сматрају САМО људе који се остварују, доказују, реализују, иновирају, утичу, ПАМЕЋУ И ЗНАЊЕМ (никако партијском припадношћу) на друштвена збивања, и бивају лидери у процесима истим. Који властитим интелектуалним ангажманом доприносе бољитку друштва, у најкраћем.

Но, другарица Црвена и још таквих каквих је Црна Гора препуна мисле другачије. Проблем је што уопште мисле, ако је предуслов да би се мислило имање мозга. А да би се ваљано мислило потребно је имање памети, образовања, добре перцепције и још неких околности.

Углавном, нападах ја ону „просветарску“ олош која је покрала школски програм од „шаховничара“ како би то лијепо рекао онај Гргур из Плужина, спортски коментатор, господар прстенова (на сваком по једна џонџулица, ДПС „мода“) те носилац танушног брка. Него, сад сам у дилеми, да ли су ови лупежи што су украли школски програм од Хрвата погријешили баш много? Зато што би у противном, да нијесу украли, школски програм правили такви попут другарице Црвене која је, је ли, још у „ђетињству“ чула за државу Шангај па се „Ш њом“ бавила. Државом том, је ли, Шангај. Могуће да се нагледала патика шангајки популарних, играла се лопта у њих, по пропланцима периферије, па можда је и она ластиш „ема-есеса“…

Ех… шангајке, саме голове даваху, те патике шангајке, бијеле са зеленом ћизом Али… нема државе Шангај, еби га. Окрени глобус, обрни, забоди прстом, нема. Помислих – можда је другарица Црвена забола у каву, жељу, па јој се јавила држава Шангај… А ко ће га знат… ДПС-мозак је то, па још подмладак лептеебо!!! Неокресани подмладак!

„Шешир мој, на косо, носио бих, ал ми не да мој пос’о“ пјевале су оне лале староградске. Мислио сам да другарици Црвеној „памет“ подноси шешир, па сам је недје и аболирао. Ајде, де, ‘оће да буде другачија па и са шеширом, ма нека је, ал’ шешир обавезује. Сјетимо се само Косте Вујића…па онда, бијаше у никшићку пјацу неки Тасо, господин, представљаше се за министра, па му се дјеца јаве а он застане, скине шешир и каже: „Добар дан, дјечице.“ Тасо је био господин, било га лијепо видјет, занимљив, за разлику од другарице Црвене..

Држава Шангај, лепте*ебо! Шта ће рећи Кина?!

Па она, младу и зелену Црну Гору, државу у демократском повоју, гура у конфликт директно! Са једном велесилом каква је Кина. А опет, можда је обилазила радове на том путу Бар-Бољаре. Без петље… па је неко слагао?! Можда је преварио какав Кинез док је јео рижу. Са једним штапићем јер држи дијету. А опет, можда другарица Црвена прати фудбал у паузи између два партијска састанка па навија за онај „Shangai Shenhua“, ко ће га знат?! Ћиро! Ћиро Блажевић ће знат! Ћиро је тамо био тренер, ако ко зна, зна Ћиро! Ето, нек ми се другарица Црвена јави, не знам Ћира, ал’ Мамића познам. Ћиро да Мамићу, Мамић мени а ја другарици Црвеној. Број телефона. Па нек га пита о држави Шангај, да сазна нешто више ипак… Зна и Дрогба, тамо је играо, и могуће да би другарица Црвена радије „ш њим“ комуницирала али, њега знам само с телевизије…

А дјеловала је тако освјежавајуће у скупштинском дому, са шеширом… Но, она инсталира државу Шангај посред парламента! Тја…дубока је вода људски ум, мада је Црвеној добро покривен, шеширом, тим прије, ајд’ га треви!? Е сад, ако се неко пита како ће после такве глупости изречене, другарица Црвена наставит с мудровањем и просипањем памети, ево одговора. Никад лакше! Не знају они у партији за стид, необразовање је тамо константа баш као и одсуство стида а краде се тамо од игле до локомотиве, ДПС доктората. На свим нивоима. Све покрили, онако кровно. Заборавило се, ал’овакве глупости је тешко заборавит. Кад год видјех другарицу Црвену, ја се сјетих њезинога антологијског већ „ђетињства“, а сад ми зададе пос’о. Сад кад је видим нужно је сјетит се и државе Шангај! Неке људе памтите по асоцијацијама. Од „ђетињства“ је тако још, ево, нек вам „реку“ психијатри, психолози, социолози.. Сви нек вам „реку“ на новом језику другарице Црвене, којим они ЧАК ни не „речу“ него баш „реку“! Лепте*ебо, да те *ебо! Посред државе Шангај. А можда у држави Шангај баш „реку“. Па кад „реку“ онда га „реку“! Испеку па реку! Мудро као другарица Црвена.

Ја бих другарицу Црвену,тако препаметну, фину одиву и сјајан кадар „ударио“ за министра културе! Поготово сад кад се Јанко Радмилин уклонио, нека је другарица Црвена, нек опроба… Црна Гора ионако служи као полигон за аналфабете, за полуидиоте. Само погледајте те кадрове типа Шангај. То су лидери, лепте*ебо, носиоци бољитка! Лијепо баба говораше: „Ортачка кобила заглави у блату.“ Ова кобила, како они третирају државу, је заглавјена у блату јер су јој они ортаци! Нек се уче, нек јашу државу, кобилу. Нек се рву, незнавени егзибиционисти, „ш њом“ у блату незнања… Министартсво без портфеља је мало другарици Црвеној, а министарство без шешира не постоји. Осим у држави Шангај. Постоји много министар(а)става без мозга. Или без везе с мозгом. Да их не набрајам сад понаособ. Знам да је опортуно бранит премијера, па то зна и другарица Црвена, лакше се дође до стана, до пара, до намјештења али ипак…

Имају Руси једну сјајну пословицу која каже овако „лучшеје малћат јесљи нићево сказат“ . Е ту пословицу треба таквима залијепит на чело, к’о Шабану 500 евра на ромској свадби испод шатре! Да виде други а њима на длан да виде сами. Не знам да ли тако предвиђа и школски програм државе Шангај али, ђе ничег нема све је могуће, па и то. „Шешир мој, шешир мој, на кооооосо, носио бих ал’ ми не дамој пос’о…“ лијепо пјевају оне лале, староградске… али у Црној Гори ни шешир не обавезује. Осим тога, шешир не надомјешћује сиву масу. Да је тако бар па да га сви носе, сви ти из држава типа Шангај. Шангај… за шешир, шангајке, шишарке, шамшуле, шушумиге, шуњаре, шуњеваре, шупљоглаве. За шупљоглаве рај!

Нема раја до Шангаја!

Од А до Ш. А култни филм Живка Николића се бавио Киншасом, дакле на К… Па ајде сад „бидни“ паметан… „Оклен – из *узице!“ Углавном, Шангај је инсталиран. Киншаса тек слиједи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: