Немања Ђукић: Негативна слобода

Једина стварност модерне друштвености је или индивидуа у либерално-позитивистичком смислу или друштво у тоталитарном смислу. У првом случају, либерална деконструкција ирационалних ауторитета води у демократски тип нихилизма – либералну и секуларну угроженост, јер се негативна слобода (ослободилачко схватање слободе) вођена логиком индивидуалног развоја појављује као негација било какве одговорности.

У другом смислу (Хегел) држава се појављује као израз социјално-етичког колективизма у коме се догађа апотеоза омасовљавања. Тако омасовљено заједништво умјесто смисла намеће субјектност и аутономност масе. У оба случаја тоталитаризам је посљедица неодговорности – индивидуализам одузима одговорност јер личност редукује на саморазвијајући субјект а колективизам одузима одговорност јер личност редукује на експресију објективне стварности. Међутим, личност није експресија стварности (објект) нити стварност експресије (субјект) – она егзистира према ономе (догађају) што јој долази у сусрет.

Док грађанска права и слободе представљају прагматику сопства тј. технику посредног односа према себи, дијаконија (одговорност и жртва као служеће самоприношење) представља једину праксу сопства. Отуда заједница никада није заузимање за себе самог насупрот оном другом, већ управо супротно: заузимање за оно заједничко између другог и мене (интерес као inter esse).

Заједница као вриједносно отворен интерсубјективни простор другог и мене, представља трансцендентну повезаност. То је простор екстатичног изласка личности, интерсубјективни логос социјалног. Заједница као континуитет културних вриједности представља медијум повезивања личности.

Она представља укоријењеност личности у култури која нам као морална подлога омогућава да примимо снагу из свога духовног тла. Отуда, разлика између демократско-грађанског идентитета на једној страни те личности као питања заједнице на другој страни, почива у томе што за разлику од демократске индивидуалности, личност и заједница воде у одговорност. Одговорност као отвореност за друге именентна је заједници, за разлику од тзв. “одговорности отвореног друштва” која није ништа друго него оправдавање бјега од одговорности путем позивања на одговорност. Док заједница представља хабитус (природно стање) личности – природно искуство непосредне одговорности као неограничено излагање другима које брише границу између мене и других, уговарањем односа са другим, институционализује се одговорност, због чега она престаје бити праксис и постаје прагма.

Отуда демократска инверзија одговорности нужно мора бити неуспјешна – грађанин као политичка форма модерног човјештва не претходи него радикално укида личност као етичку форму другости. Отворено друштво стога, као затворен пројекат универзализације либералне демократије, није ништа више него једна конструкција моћи која тежи да постане стварност – идеолошка кондиционираност привида да концепт колонизације, обавезујући у свом тоталитаризму, може да представља универзализовано јединство човјечанства које посједује саморазумљиву легитимацију. Како демократија и тоталитаризам имају исти коријен и исти резултат (инструменталну рационалност), одговорност отвореног друштва може бити једино самозаинтересованост (самоеротизам) – аутоцентрично успостављање себе као јединог исхода властитог ероса (животне енергије). Будући да је жртва примарна форма ероса, одговорност отвореног друштва представља индивидуалну способност доношења рационалних одлука заснованих на тржишној процјени могућих посљедица и интересном оприједељењу за корисније од њих.

Међутим, одговорност нема везе са рационалношћу. Она предпоставља заједницу а не друштво, она предпоставља личност а не грађански идентитет. Одговорност као догађај личности, одговорност као догађај заједнице јесте личносна одговорност у заједници, јер други као предуслов мене и одговорности мене није рационална инстанца, одакле слиједи да одговорност и не може бити рационална дистанца. Отуда тоталитарна отвореност савременог друштва јесте тоталитарна отвореност рационалног брисања (дистанцирања од) другог – а то консеквентно значи ништа друго до рационално брисање (дистанцирање од) одговорности саме. Стога ако хоћемо да останемо људска бића, онда постоји само један пут – не пут у отворено друштво, како то погрешно мисли Попер, него саборни (καθολική) пут у заједницу без услова.

(Из есеја „Повратак заједнице и битка за свијет“; извор: Трећи простор)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: