Ненад Милкић, писац који пише о незабораву, за ИН4С говори о претходним, али и новој књизи „Дистимија“

Ненад Милкић, писац који пише о незабораву, за ИН4С говори о својим претходно написаним књигама, али и о новој књизи која ускоро излази, а која је, како каже, дијаметрално супротна свему ономе што је до сада радио.

„Ми смо бранили Кошаре“ трилогија је коју је посветио јунацима са Кошара који су животом бранили огњиште. Књиге су засноване на истинитим догађајима испричаним од стране преживелих хероја и настале у знак сећања на оне који се са Кошара нису вратили.

-О Кошарама се знало и пре мојих књига, свакако. Само је објективни осећај да се о њима поприлично ћутало и заташкавало, јер насупрот безусловног херојства војника који су се у том трену нашли у рејону карауле, стоји очигледни пропусти одређеног дела старешинског кадра који је пропустио моменат да спремније дочека копнени напад.

Прва књига „Последња стража“ прати деветнаестогодишњег припадника војске Владимира Радоичића који је био део јунске класе Извиђачко-диверзантске чете Нишког корпуса. Књига прати дешавања на караули као и сведочења Владимирове мајке Лозанке. 30. септембра 1998. године он је са још седам сабораца кренуо на задатак, са ког се многи од њих нису вратили.

-Мајку Лозанку сам упознао у току рада на мом првом роману, „Зовем се Дуња“, те сам кроз дружења са њом и разговоре, видео да се из погибије њеног сина, неколико месеци пре почетка бомбардовања, крије прича која је неправедно и неоправдано заташкавана.

Кроз њена сведочанства и сећања настала је „Последња стража“. Након објављивања првог дела трилогије, дошао сам у контакт до већине момака који су били на редовном одслужењу војног рока у рејону карауле „Кошаре“ крајем ’98. и почетком ’99. године, те су настале „Зов карауле“ и „Бесмртни батаљон“ заснован на њиховим исповестима у част јединица које су на себе примили тај први копнени напад. Никада не смемо заборавити да смо само захваљујући херојству тада још увек голобрадих младића у могућности да кажемо да до копнене окупације никада није дошло.

За писање о нашим страдањима и приповедањем истине, поставља се питање колико је душе остављено међу корицама прве, а касније и друге две књиге о рату 1999.

– Овде се поставља питање да ли ја уопште имам душе, зар не? Мада, иако је то питање спорно, свакако није да осећај и глад за истином, као и потреба да се ступи у борбу против заборава, постаје звезда водиља како мени тако и свим сарадницима који су са мном радили на овим књигама. Драго ми је што после толико година од издавања, а подсећам да су објављене 2014., 2016, и 2018. године, те књиге и даље живе. Надам се да ће остати као трајни траг у времену управо због оних о којима сам и због којих сам писао.

Након трилогије, у коштац се Милкић ухватио и са страдањима Срба у Сарајеву, покушавајући да и тај део истине отргне од заборава, стапајући се са судбинама, патњама и борбама тих јунака, дискретних хероја који су писали историју стоички, чувајући свој дом, образ, земљу, знајући да је живот у тим ратним тренуцима ништа друго до коцка…

– Једна од највећих неправди које је српски народ доживео у последњој деценији 20. века јесте у представљању у јавности дешавања у и око Сарајева где је само једна страна (бошњачка) представљана као жртва, а друга као агресор. Ипак, не може истина бити само црно-бела, и превише нијанси се ту може видети. Данас са ове временске дистанце можемо говорити да је у делу града који је контролисала тзв. Армија БиХ, искључиво муслиманска а никако мултиетничка, постојало 123 логора за Србе, да је нестало и убијено више од 8000 Срба у Сарајеву, да се највећи логор налазио у њиховом делу града (Силос), да се највеће стратиште налазило тамо (Казани), да је најмасовнији злочин био извршен над Србима у насељу Пофалићи, да је убијено и масакрирано више од 100 српске деце, итд. итд.

Данас видимо ситуацију да Срба у Сарајеву готово више и нема.

Да, било је поприлично тешко, теже и од самог писања романа, обићи већину од тих стратишта, разговарати са преживелима, а посебно и пре свега најтеже је било причати са неким ко је изгубио ближње у Сарајеву. На жалост, велики је број оних који су изгубили некога у сарајевским мучилиштима.

– Сваком човеку би било тешко слушати о страдањима, само што писци имају и додатну одговорност на плећима а то је да објективно и реално пренети дешавања на папир, трудећи се да никог од жртава не повредиш ненамерним грешкама у интрепетирању догађаја.

Ипак, не могу рећи да нисам поносан на до сада остварено. Бар један део прошлости смо отргли од заборава. Бар један број душа ће пронаћи свој мир у вечности. Само што је то тако мало, јер постоје још хиљаде и хиљаде сличних места, и на десетине хиљада причи. Надам се да ће све више бити људи који ће се ухватити у коштац са том, да је тако назовем, борбом против заборава.

Да ли је лако? Наравно да није. Део мене остаје у свакој причи, толико да је питање да ли ће ме уопште остати док завршим свој стваралачки пут.

Милкић најављује нову књигу, која би светлост дана требала да угледа управо ових дана.

– Да, увелико се најављује излазак новог, шестог по реду, романа.

„Дистимија“ је апсолутно другачија по форми, стилу писања, али и централном темом, од свих мојих досадашњих романа. Ретко ко у савременој књижевности пише тзв. „кружном формом“ где се ликови у књизи или не познају или се познају површно, а њихове приче и животи које води се тек лагано додирују међу корицама књиге.

„Дистимија“ описује животе 17 ликова, различитих у свему, од образовања и порекла, преко начина живота, породичних и других вредности, етичких и верских начела, али, ипак, видећемо да у оном најважнијем они нису баш толико различити. Свима је заједничко тај мрак који носе у себи иако споља делују потпуно другачије.
Желео сам са овом причом да нагласим да никада не треба о некоме формирати мишљење на основу спољње импресије, материјалног што има, радног места и слично, јер не знамо, заиста не знамо, шта свако од нас носи у себи и са каквим се проблемима бори.

На крају разговора, писац поручује да можда након читања ове књиге сви завиримо мало дубље у себе, тамо негде на место где би требала бити душа, и потрудимо се да из искуства које стекнемо постанемо боље особе према свему и свакоме што нас окружује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: