Необични долазак Карађорђевог сина у Београд

Коначно, 21. октобра 1839. Михаило је у Букурешту примио берат на кнежевско достојанство, а у новембру је кренуо пут Цариграда да би се поклонио султану. Питање династије било је (до даљег) решено.

Одмах после сазнања о том догађају, Александар Карађорђевић је из Видина писао Државном савету у Србији и поново затражио дозволу за повратак. Уз ово писмо стигла је и препорука видинског паше да му се сада „дозволи улазак у Кнежевину и да одговарајућа служба“. Иако је Савет упорно захтевао да Карађорђевић остане у Видину све док кнез Михаило не допутује у Србију, овај је, не обазирући се више на предомишљања Савета, крајем октобра 1839. стигао у Београд.

Александар Карађорђевић је приспео у Србију као необичан путник бар из три разлога: прво, на сина предводника Првог српског устанка нико није могао гледати равнодушно, поготову што је једна утицајна струја политичара у скорије време гледала управо у њега као на свог кандидата за кнежевски престо; друго, он је у Београд стигао издалека, после дугог изгнанства – и треће, у Србију је, с променљивом срећом, путовао чак осам година.

Сада, када је коначно приспео, имао је 33 године, жену, троје деце и мајку која је, стицајем околности, ушла несметано у Београд неколико дана раније. У невеликом пртљагу који су изнели из лађе, необични путник је, као најважнију легитимацију, стезао у рукама велики урамљени портрет свог оца. Занимљиво је да Новине србске нису забележиле тачан датум његовог доласка, али јесу, који дан раније, пропратиле (додуше као успутну вест) да је „овде у Београд приспела Госпођа Јелена, супруга блаженопочившег верховног вожда Србскога, Господина Ђорђа Петровића“, а мајка необичног госта за кога је речено да ће „с прочом фамилијом по наредби Правитељства доћи овамо такође за који дан“.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: