Неописива љепота Моравске Свете Горе

Пише: Ђорђе Бојанић

До манастира Моравске Свете Горе може да се стигне преко Свилајнца. Манастири се налазе на десној обали Велике Мораве у дужини око 18 км идући узводно наилазимо на Миљков манастир (село Гложане), манастир Добрашево (у њему нема монаха, метох Миљковог манастира),манастир Златенац (село Гложане), манастир Духне (тренутно нема монаштва), манастир Зидине (село Радошин), манастир Томић (село Војска), и задњи манастир Јаковић (село Дубока).

Сви манастири потичу из 14. века и почетка 15. века.

Припадају Моравској школи која је доживела највећи процват у периоду Деспота Стефана Лазаревића.

Први манастир који смо обишли био је Миљков манастир.

Миљков манастир

Већ други пут само у овом манастиру, који ме је очарао првим доласком пре пар година, својом лепотом, иконама, природом и љубазним монахињама.

Занимљиво је да се у овој Богомољи замонашио Свети Јован Шангајски. Манастир је познат по чудотворном лековитим иконама. У манастиру се налази копија чувене иконе Богородице Ахтирске.

Како причају у селу Гложане, нико, ко год је дошао да се помоли у манастир Миљково, није се вратио “празних руку”. Долазе и здрави, болесни, сиромашни, богати, са кајањем и теретом на срцу и души. Тако је било од када је овај манастир саграђен.

Овај манастир је један у низу од пет активних манастира на десној обали Велике Мораве. Овде су током Првог и Другог светског рата боравили руски монаси.

Миљков манастир или раније познат као манастир Буковица (до 18. века), се налази у атару села Гложане у општини Свилајнац, на десној обали реке Велике Мораве.

Први писани документ о манастиру Буковица датира из 1374. године. Те године кнез Лазар својом Хрисовуљом дарује метохе манастиру Раваници. Између осталих се помиње и „Буковица Брод на Гложанах на Морави“. Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. радила преписивачка школа.

У 16. и 17. веку, у време турске владавине нама података о манастиру, док је у време аустријске окупације Србије, на географској карти је уцртан манастир Буковица, а претпоставља се да је поновном окупацијом од Турске манастир порушен и спаљен.

Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име – Миљков Манастир. Миљко је у старијим годинама живео и умро у манастиру и сахрањен у порти. Од 1787. преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина).

Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу бирају кнеза Петра Добрњца, али он то одбија. Године 1808. у знак захвалности манастир добија од Карађорђа звоно на коме је писало ‘Ливено за владе Верховног вожда народа сербског Георгија Петровича’. Звоно је 1830. скинуто, однето у Крагујевац и прво зазвонило у слободној Србији. Касније је послато у Раваницу, а од кнеза Милоша манастир добија ново звоно.

Сломом Првог српског устанка манастир је за одмазду спаљен и опљачкан. Око 1820. је делимично обновљен и наставља са духовним радом.

Црква полубрвнара

На путу од Миљковог манастира до манастира Златенац у селу Гложане наишли смо у црквеној порти на очувану, прелепу Цркву полубрвнару најстарију у Ресави.

Посвећена је Светом Николи. Датира још из 1724. године и сматра се да је ктитор био Миљко Ресавац.

Полубрвнара је рушена и поново подигнута 1820. године на остацима цркве спаљене у доба Турских злотвора и агресора.

Манастир Златенац

Манастир Златенац, налази се, у селу Гложане.. То је женски манастир чија је црква посвећена Светим Врачима, Козми и Дамјану.

Пут директно од скретања са главног пута води до манастира, само путник намерник и онај ко зна за манастир долази и враћа се њему. Када смо стигли, сачекале су нас љубазне монахиње. Које вредно раде, а и ретко ко наврати у доба КОВИДА. Оне воде и имају свој економију, фарму коза и оваца. И у том послу, није им тешко било да нам покажу, разговарају, и изведу јаре и јагње да се ћерка игра са њима. Чак су нас фтографисале, снимале… невероватно искуство и љубав. Морам да споменем и да праве одличан сир. Баве се и пољопривредом и пчеларством.Зато их обиђите, сваком посетом се радују. Оне су ту да се моле за наш опстанак и јединство!

Занимљиво је да од манастира води стрми шумски путић (стаза) која је окружена густом шумом са око 120 степеника до обале Велике Мораве, пут до реке је као из бајке.

Манастир је саграђен 1427. год, за време владавине деспота Стефана Лазаревића и његова је задужбина. У исто време су саграђени Руденица, Каленић и Манасија. После најезде Турака, манастир је порушен.

Први писани податак о манастиру потиче из 1718. године, са географске карте Аустро-угарског генералштаба, где се наводи да је црква срушена, а већ 1734. године записано је да Златенац активан и да има братство. Последње велико рушење догодило се 1811. године, када су га Турци гађали топовима са оближењег брда. Неколико пута обнављан у првој половини 20. века, али непотпуно или нестручно.
Манастир припада Ресавско-моравској школи.

Манастир Светог Апостола Томе

Овај манастир је нестварна лепота.

Манастир Светог Апостола Томе, у народу познат као ,,Томић’’, налази се у атару села Војске у општини Свилајнац, на десној обали Мораве. До њега није лако доћи, стиже се пољским путем (туцаником) уз обалу Мораве, око 4 км, ово је права права дивљина, лепота.

Овај манастир краси предивна лепота, неописива природа и уређено манастирско двориште (као из бајке) и љубазне монахиње. Великим трудом, залагањем, вољом, радом је обновљена ова лепота… коју морамо чувати као благо, да нам поново неки дивљаци, агресори не спале и сруше.

Пут до манастира, пољски пут, 4 км

,,Не постоје писани подаци о времену изградње Манастира и ктитору, али се сматра да је подигнут у време владавине Св. Деспота Стефана Високог, пред крај српске деспотовине кад је формиран нови слој властеле који је према својим могућностима следио деспота Стефана у његовој задужбинарској делатности. Није сачувана ни оснивачка повеља.

Први пут се Манастир помиње 1467.год.у тефтеру браничевског субасилука, под називом ,,Идин’’, где се види да је био јако сиромашан – плаћао је порез од само 20 акци.

У време султана Мурата Манастир је постојао и у њему је живео само један монах.

У библиотеци црквене општине села Војска чува се повеља кнеза српског Александра у којој се помиње да Манастир поседује више хектара шуме.“

Овај текст има само једну намену, да ове манастире са фотографијама приближи српском народу, да га упозна, да овако предивни (са љубазним монаштвом) заслужују обилазак верног народа. А не само обилазак мештана и људи из околних места.

Приредио уредник сајта Српска историја

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: