Непознати детаљи са ратних савета пред Албанску голготу

Када су током Првог светског рата, тачније 1915. године Краљевину Србију опколиле бројчано надмоћније војске Аустроугарске, Немачке и Бугарске цео свет је мислио да је то крај једне државе. Историја нас учи да су многољуднији народи под сличним околностима нестајали. Код српског народа десило се супротно; уједињени у својој снази, својој вери и праву на слободу, српски народ је успео да се извуче из безизлазне ситуације и након три године пакла васкрсне овенчан ореолом славе завређујући дивљење читавог све

Ствари крајем 1915. године нису деловале нимало оптимистично по српски народ. Након два месеца повлачења под борбом и очекивања помоћи савезника, српска војска се нашла на Косову, сатерана у ћошак.

Говорило се све гласније међу војском и народом да је српском народу суђено да доживи по други пут пропаст своје државе на Косову.

Српска војска налазила се на простору око сто километара од Косовске Митровице, испред себе је имала троструко јачег непријатеља а иза себе црногорски крш и беспуће албанских планина.

Српска Влада и српска Врховна команда доведени у овако тежак положај морали су донети брзу одлуку шта даље чинити. Са политичке тачке гледишта постојала су два решења: предате се и закључити мир или се са остацима војске, избеглицама, владом и краљем поћи у неизвесност повлачењем преко Албаније ка Јадранском мору. Са војничке тачке гледишта могло се: положити оружје или прећи у офанзиву са остацима војске.

Влада и Врховна команда одлучиле су се за повлачење кроз Црну Гору и Албанију ка Јадранском мору.

Врховна команда издаје 25. новембра 1915. године детаљно разрађено наређење о повлачењу које је наишло на отпор код одређених команданата, на првом месту код Војводе Живојина Мишића.

Поводом овог наређења команданти армија састали су рано ујутру 29. новембра у Пећи ради проучавање ситуације и предузимања нужних мера.

Састанку су присутвовали: војвода Степа Степановић, војвода Живојин Мишић, генерал Павле Јуришић – Штурм и генерал Михаило Живковић.

Овај састанак био је значајан и интересантан. Од самог почетка на састанку се издвајао војвода Живојин Мишић који је својим ставовима и размишљањем у многме разликовао од осталих команданата. Он је предлагао офанзиву од стране свих армија прикупљених код Пећи. Предлог који је износио, износио је до детаља и стекао се утисак да је војвода Мишић решен да иде до краја, те да је био спреман и за предају непријатељу ако офанзива не би успела. Сви остали команданти били су супротног мишљења. Интересантно је да је војвода Живојим Мишић у објашњавању и правдању свог предлога команду над комплетном војском понудио војводи Степи Степановићу који је ово одбио уз речи:

– „Ја остајем оно што јесам, најстарији међу равнима.“

Војвода Мишић му је нагласио да Врховне команде нема, да је она већ 26. новембра напустила Призрен и нашу земљу, на шта му је Степа одговорио:

– „Не. Она постоји као законита власт И то је једина нит која нас везује за отаџбину.“

Састанак је завршен у 12 часова одлуком да се сутрадан започне повлачење све четири армије. Овај састанак је данас познат јавности и предлог војводе Живојина Мишића се често покреће као питање код љубитеља алтернативне историје.

Оно што је мање познато јесте да су након овог ратног савета одржана још два састанка ратног савета и да је на другом састанку усвојен план војводе Живојина Мишића да се отпочне са офанзивом.

Наиме, он истог дана, недуго после првог састанка, шаље поруку војводи Степановићу:

“Овог часа добио сам телеграм са Цетиња ове садржине: Данашњи званични намачки коминике саопштава како Немачка сматра да је постигла свој циљ против Србије И да је успешно помогла Турску и Бугарску. Зато прекида даље операције противу Србије и сматра их завршеним. По радиотелеграму из Лиона знатне немачке снаге послате су преко Скопља на средњи Дунав. – Према овим вестима сматрам за потребно да команданту те армије учиним ову представку: Пре него што би се приступило извршењу јутрошње одлуке команданата армија, потребно би било да се у току данашњег дана поново састанемо са својим начелницима штабова, те да на основу ових, веродостојних вести, потражимо из ове мучне ситуације друго, далеко повољније решење из овог тешког стања, груписањем свих снага којим располажемо И преласком у офанзиву у правцу Митровице. ”

На предлог војводе Живојина Мишића, истог дана у 15 часова, одржан је други састанак команданата армија. На овом састанку главну реч је водио војвода Мишић. Он је убеђивао присутне о потреби једне хитне и снажне офанзиве. Његове темпераментне речи, војнички дух и девиза “И кад се бранимо – нападајмо!” коју је често понављао, убедила је овај пут командате у оправданост напада из повлачења.

О овоме је направљен записник који су потписали сва четири команданта. Одлучено је: прво, да се обустави претходно извршење првобитног решења конференције команданата армија; друго, да се изда одмах командантима дивизија наређење о припреми трупа за офанзиву; треће, да се хитно изврше даљна коњичка извиђања пред фронтом свих армија, ухвати веза са командантом трупа Нових области И утврди шта се догађа око Ђаковице; И четврто, да се за даљи рад доноси заједничка одлука свих команданата армија.

Ова замисао као што је данас опште познато није остварена. Превиделе су се на састанку две значајне чињенице: да на леви бок српске војске напада снажна трећа аустроугарска армија; а на десни Бугарска прва армија; и у колико би се наша војска почела померати ка централној Србији бокови би били угроженији, односно непријатељ би могао доћи српској војсци иза леђа. Друга значајна чињеница односила се на морално стање код српских војника које није допуштало овакав подухват.

Остало је записано сведочанство командата Шумадијске дивизије И позива од 30. новембра 1915:

“Морал и дисциплина код војника и подофицира опали су у великој мери. Трупе нису способне ни за какву борбу, а најмање за намеравану офанзиву, јер су бројно слабе, голе, босе И гладне. Стока је сасвим изнурена и неспособна за вучу. Арнаутски живаљ непријатељски је расположен према нашој војсци. Ништа се не може купити за исхрану људи и стоке. Раздражен свуда напада наше војнике са оружјем у руци. Ако и даље останемо на садашњим положајима, предвиђам: изгубићемо и ово мало војске јер су војници и подофицири, нажалост и већи део официра, изгубили сваку наду ма у какав успех.”

Извештаји из Ђаковице били су неповољни. Српска војска која је обезбеђивала тај бок била је потиснута од стране бугарских трупа те је морала напустити Ђаковицу а десни бок је био сада отворен и угрожен.

Овакво стање и догађаји приморали су војводу Степановића да 30. новембра 1915. године у Пећи закаже И трећи састанак команданата армија. Овај састанак био је најжучнији и најбурнији. Предвиђајући да ће под оваквим околностима доћи до опкољавање српске војске и до пресецања јединог правца могућег одступања кроз Црну Гору тројица команданата су захтевали неодложно повлачење. Само је војвода Мишић остао упоран да се треба предузети офанзива и под овим околностима. Гласали су појединачно и војвода Мишић је био надгласан са 3 на према 1 гласа.

Одлука о повлачењу је истог тренутка саопштена армијама. Војвода Мишић је напустио своју армију и отишао из Скадра за Италију.

То је био његов протест против неусвајања његове идеје и против људи “малог калибра” како је он тада говорио.

Тако је у Пећи завршен историјски ратни савет, савет који је у своје време узбудио многе духове, да се чак причало о државној издаји.

У годинама које су уследиле код српског народа догодило се да је смо били најјачи када било најтеже, да смо уједињени у својој снази, својој вери и праву, успели да се извучемо из безизлазне ситуације и васкрснемо овенчани ореолом славе.

У деценијама које су уследиле код српског народа догодило се да је заборавио највеће страдање у својој историји, своје истинске хероје, своје милионске жртве које су кости уткале у темеље српске државности и догађаје који су кројили будућност не само српске државе већ читавог света.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: