Непријатне ствари: Човјек је постао плитак и надмен

Пише: Протојереј Андреј Ткачов

Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у дјетињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залијепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лијепи за ријечи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замијениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у 19. вијеку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова ријеч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.

*

Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемјера, очигледно лажног и користољубивог човјека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживјели овакве промјене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.

Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене гријехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човјек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал.

Сви остали људи у истој мјери, ако не и више, болују од истих грјехова и порока, али им се чини да им грјехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.

*

Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човјека који тежи ка потпуној светости, али непримјетно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згријешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.

Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цио његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред свијетом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ.

Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемјерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемјерна је дјелатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући ријеч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само ријеч „неправедност“ моли да изађе на папир.

*

Ако фарисеј вјерује у своју светост, он више није само лицемјер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим ријечима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убијеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човјек је једноставно духовно болестан и не може се исцијелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка.

У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бијели и у овом свијету нема мјеста за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом увјерењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често веома вријеђа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ријетке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сјећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.

Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не свијетли у тами црвеном свјетлошћу и не служи за плашење дјеце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вриједношћу.

То је опште стање у којем, по ријечима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човјека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сјенка или вјерна жена.“

То је зато што је вјерски живот по дефиницији засићен моралом, а од човјека се увијек може захтијевати више него што је он у стању да испуни.

*

Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не смије да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.

Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо вријеме, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наслиједили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извјесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.

Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да дјелује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтијевамо да престане Своје стваралачко дјеловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)

На наше очи због љубави према прошлости може оживјети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сјутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мијешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човјек, чија духовност носи предзнак „минус“.

*

Која болест свијета није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести свијета облаче подрасник, пуштају браду и мијењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мијења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући вјеру?

Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи вјеру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамјерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако ријечи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.

*

Болести Цркве које су идентичне с болестима свијета нису просто поробљеност стварима, збрка у свијести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човјек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човјек у свијету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човјека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осјећај мистичког ужаса кад надмен човјек почиње да говори о смирењу? Човјек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.

Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човјек није потребан никоме на свијету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човјека свуда и по навици користе и нигдје га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.

Ако кажемо да смо „другачији“, да умијемо да волимо и да у нама нема болести свијета, као прво, сами ћемо се постидјети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осјетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.

*

Фарисеј се углавном бави рјешавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је рјешава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсјетићу да у нашем свијету ово стање прије свега пријети посленицима религије и политике. А свијет у цјелини рјешава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свијету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не вјерују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се рјешава у корист „имати“.

„Сви траже одговор – гдје је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претјеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завјесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо умјесто да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.

*

Волим Цркву. „Човјеку је својствено да гријеши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.

Притом ће Црква преживјети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживјети. И управо због жеље да се сачува најдрагоцјеније без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне ријечи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.

И не говорим ово о свјетовњацима који живе тамо гдје почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убијеђени у своју праведност. На свијету нема веће тежине од тежине ових људи.

Извор: православие.ру

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: