Непристајање
1 min read
Демократски фронт
Пише: Сибин
Уколико није било традиционалне Црне Горе, још мање има некакве модерне, са слободним, демократизованим, друштвом отворене плуралности у којој је разлика, у ствари, већ по себи емаципаторски моменат.
Проблем у цјелини који хара на свим нивоима, од културе до економије, врло је једноставан за детектовање: треба, господо, промијенити матрицу на којој се накалемила ова тридесетогодишња власт! Од комунизма је гори само – посткомунизам!
Грађански блок – како себе тако формулисати а не увидјети да у томе има нечег прије свега деградирајућег за другог; нису ли грађани онда тек и само подгоричани, са централом у неовисним Вијестима, том „мејнстрим“ леглу „постмодерниста“ и колумниста са љевичарском мантром што лементира над 90-тим? – је склон изједначавању, дакле релативизацији, тако да ће почешће (покушати) продавати причу да су ДПС и ДФ двије стране исте медаље, партије подијела, што свакако није у потпуности тачно, као што је тачно да је Фронт истинска и једина опозиција у ЦГ, а то им, додуше, и није тако тешко.
Али, јесте више него храбро! А та храброст потребује и политичку памет!
Узмимо, ево, овог пута само за примјер Меда (посланика без којег би Парламент био дом досаде), који је у сваком потезу дешифровао и оголио власт, показао и доказао на чему почива њен криминални и аутократски механизам, препознајући да се ту ради о најобичнијем тајкунлуку пар ушемљених (усамљених) породица које само симулирају моћ, дочим су безначајни играчи који своје интересе тридесет година препознају на покорном служењу нечим већим интересима, па ће добити оно што претекне у свеопштем неокапиталистичком (читај: универзалном приватизовању) комадању свега и свачега, у грабежу заогрнутом непролазном транзицијом.
Ништа лакше него себе, у нарцистичкој самоидентификацији, прозвати грађанином, модернистом и оним који је увијек већ на правој страни историје. Међутим, броји се сама борба против режима, начин и смјелост колико је ко прчан отићи далеко у конкретном пружању отпора, јер политика ипак није само дипломатско реторичко премазивање и дискурзивно додворавање салонској (има ли је овдје?) публици…
Због горенаведеног, тачно си запазио: ДФ је – народни глас непристајања!
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sibine kao i obično pravo u centar!!!! Bravo zaista mi je jutros prijala kafa uz tvoju kolumnu. Osvježavajuće…
Mlad i nadobudan bijah jednom zaplamteo na tanku žicu pred velikim Medakovićem, zapjenio na komunizam!
On me mirno slušao, pa kada sam odušio nadobudnik, on me pogleda onim svojim plavim staklom zjenica, smireno mi kaza: Mladi čoveče, ako od komunista ima gorih, onda su to svakako antikomunisti!
Pelcovao me onda …
Bijaše mi to još i lekcija da se ne gordim i razmahujem pred ljudima pametnijim od sebe.
Da ćutim i slušam.
Postkomunizam je rasap napola čovječanstva!
… Bravo ti ga Sibine!