Паровић: Непристајање као последња линија одбране

Пише: Мирослав Паровић

Јако дуго траје бесомучна кампања којом нас уверевају да од појединца више ништа не зависи и да је сваки вид отпора узалудан.

Са свих страна добијамо дефетистичке поруке које за циљ имају само и искључиво да сломе дух у људима и да онда нестане сваки вид реакције чак и на егзистенцијално битне теме. Међутим, чак и у тако злим временима у овом народу се јаве појединци који нас својим личним подвигом подсете да није све изгубљено и да је снага управо у нама самима.

Љубиша Тумбаковић, сада већ бивши селектор фудбалске репрезентације Црне Горе те репрезентативци Филип Стојковић и Мирко Иванић су својим чином непристајања да играју против репрезентације тзв. Републике Косово на делу показали колика је снага личне жртве и колико се далеко чује порука одбране достојанства. Јер мислим да ретко ко зна који је резултат утакмице био на крају, а да сви знају и да углавном сви поздрављају то што су ова три човека одлучила да бране српско достојанство.

Притиснут снагом ове поруке која је послата са утакмице Мило Ђукановић је одлучио да моментално реагује страшном најавом да ће срушити Српску праваславну цркву у Црној Гори и да ће убрзо отпочети са успостављањем нечега што он зове „црногорском православном црквом“. Ово је јасан показатељ да они који држе Црну Гору знају колико је мало потребно па да се опет подигне оно што се у тој држави већ дуго потискује, а то је српска национална свест и српска цивилизација на којој тамо почива ама баш све што вреди и има некаквог смисла. Из тог разлога се на у основи гандијевски потез Тумбаковића, Стојковића и Иванића потеже тешка атриљерија и најављују дракоснке мере одмазде. Но што би рекао највећи српски филозоф Његош: „Нова нужда нову силу рађа.“, тако ће и овај потез Мила Ђукановића само покренути нове појединце да се супротставе и то ће створити ланчану реакцију.

Ако се порука „Косово је Србија!“ овако примила у Црној Гори и ако је изазвала тако бурну реакцију њихове власти можете ли да замислите на који начин је та порука дочекана у Србији?! Врло једноставним прегледом друштвених мрежа може се видети хиљаде и хиљаде позитивних реакција, а ствари иду и тако далеко да су све гласнији они који би Љубишу Тумбаковића радо видели на месту селектора фудбалске репрезентације Србије. Читаву позитивну поруку нису успели да упропасте ни они који су у јавност пуштали лажне информације о томе да су наводне претње „хулигана“ довеле до тога да играчи Црвене звезде одбију да играју спорну утакмицу.

Дакле, може се урадити нешто на нивоу сваког појединца, а да то има одјек и утицај чак и на неке велике догађаје у историји. Тако да се поставља питање шта то може спречити било ког Србина да одбије да подржи идеју разграничења на Косову и Метохији и да самим тим истог тог момента стане раме уз раме са свим великанима наше историје?! Каква то друга животна одлука може да произведе такву величанствену личну победу и награду која се мери уласком у бесмртни пук оних који су на сличним искушењима давали исправан одговор.

Из тог разлога овај догађај из Црне Горе нам је дао јасан пут шта и како треба да радимо у случају да дође до онога што се најављује, а то је тај тзв. „историјски договор са Албанцима“. Једноставно треба на бази личног примера и спремности на личну жртву организовати људе како би масовно одбацили то понижење које ће неко називати споразумом столећа и решењем наших проблема. Љубиша Тумбаковић, Филип Стојковић и Мирко Иванић су нам на делу показали како се улази у историју и постаје заиста велики. Непристајањем на понижење су доказали и чојство и јунаштво. Стога колеге политичари ето нам модела политике према Космету. Непристајање! И народ ће нас подржати, следити и поштовати. Свакога ко буде муљао са тим питањем народ ће разоткрити и презрети.

Аутор је предсједник Народног слободарског покрета

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: