Непристајањe на непостојање Јелене Ковачевић

Пјесник је једино сличан себи, (или томе насушно тежи). Mало му недостаје да буде сличан Богу (и био би да није пјесник). Заљубљеност у свој стваралачки чин чини га превише загледаним у себе, у слободу са којом често не зна шта хоће, у јутра која би да учини још буднијим. Пјеснику слободе никад доста, и због тога је и „покољење лудо“. Никад му доста ни поезије ̶̶̶̶̶̶̶̶̶̶— пјесник би желио да поетизује свијет да га учини по мјери пјесничког, због тога је и распет између почетка и краја. Он је тачка непристајања на смрт. Смрт и поред тога што је извјесност не ремети пјесничке луде замисли да јој доскочи, ријечју, стихом, пјесмом. Вјерујућу да може бити оно што не може бити, пјесник се вјечито рађа занесен љепотом живота, иако живот често зна да буде суров. Његова суровост се не огледа у његовом устројству, колико у отпадништву од себе и Бога.
Из једног таквог шињела, из једне такве запитаности, појављује се Јелена Ковачевић, нетипичанa пјесникиња, пјесникиња историјског сензибилитета и литерарног историцизма, пјесникиња јаког и храброг стваралачког нагона. Јелена Ковачевић се појављује стидљиво, али лијепо, као прољећни цвијет из оковане земље стиснуте мразом. Ненаметљиво, дивно, крхко, али узвишено, узрастајући а да и сама не зна како, као да je ношена призивом својих јунака који траже додир, ближње, који траже живот који се загубио у свирепости.

Главни јунак њених Страдања је Жртва. Жртва је ојађено, обезличено „Лице“, престрављено и зачуђено. Често без очију, језика, главе, рука, крви, али не и без душе. Душа живи кроз вапај, кроз тиховање, ненаметљиво тражећи спас, а спаса „ниоткуда“. Она не тражи спас само за себе, већ за цио свијет. Ако и Страдањем провијава ојађеност, озлојеђеност, душа као да се пјесничком мајсторијом издиже изнад свега и смирује пред Силом која долази ниоткуда, али долази. Без мача у руци, без освете. Она долази тихо и скрушено, ненаметљиво видајући ране Видом своје Силе која блажи „гладне и жедне правде“. Хтјела би Сила и нешто да каже, али никако да пронађе зацјељујућу ријеч. Жртва, наизглед препуштена себи, покушава сама доћи до одговора. А одговора нема, па нема. Покушава Бога дозвати, понекад с очајом, а понекад с молитвом. Ако неће да спаси, барем нек олакша души, нек одузме живот, што брже, што лакше. У тим тренуцима се и не поставља питање спасења, јер „спасења нема“. Поставља се питање правде, али ни правде нема.

Ништа, ништа нема. Никога нема, (одзвањају гласови жртава) само мисао о брзој смрти: само да коса прође кроз срце, нож преко грла, само да иде брзо, у брзој смрти је спасење. Само да се оконча, тренутак стида и срама, само да дође — смрт као спасење. Призив смрти је у први мах олакшица, да би након тога у неким скривеним дјеловима душе забрујао неговор, тиховање и препуштеност вољи Божијој. Бруј неговора није без јововске запитаности, он је присутан кроз цијелу књигу, чак и доминантан. Наизглед кад смо остали без свега, опет се пројављује Јеленина јововска ријешеност и дубоко неосуђујуће вјеровање у Бога коме је захвална на свему. Упркос свему: ојађеном лицу, извађеним очима, одсјеченим језицима, искасапљеном тијелу, упркос свему – Бог као Љубав, иако необјашњиво је све…

Читајући Страдање, помислио сам да ли је Јелена након написаног остала нормална, (ма шта то значило), запитао сам се колико сам и ја нормалан након прочитаног, јер прочитано прогони страшним питањима: а гдје си био, Боже, зашто си, допустио сузе дјечије? Можда сам и под утиском питања – да ли је након Аушвица могуће писати поезију? Трагајући за одговором, тражећи макар и сламку спаса, као да се наметнула Ничеова мисао „имамо умјетност да не би полудели од истине“. Па ово је дивно, (умјетнички) а онда одмах након тога сурова стварност са својом запитаношћу како смрт може бити дивна, како се не уплашити и обесмислити своју егзистенцију над дјечим мртвим погледом. Да ли умјетност и поезија варају, или је њима нешто друго на уму?!
И ова питања стоје пред Јеленом Ковачевић као и пред свим другим. Туђе искуство ништа не помаже. Морала је она као и други проћи „преко трња до звијезда“. Није поезија навикла на спокојност. Ако је бити пјесник привилегија, онда морамо бити спремни на „вјечити немир“. Страдање и јесте сваким ретком немир, страшни немир свијета који се нашао у чуду из кога говоре молитве без умољења, и гласови које нико не чује. Одјекује, осана, осана, а осане нема.? Има ли наде, вјере, има ли смисла живјети, (пита се пјесникиња) док јаме још нијесмо окајали, окадили, опростили, заборавили, има ли…? Одјекује њен зов: Не дам, не дам човјека, не дам да свијет обесмисли убилачка рука, не дам да безнађе зацари и све стане у крај, тугу, тишину. Јеленина храброст и бојажљивст у исто вријеме су задивљујуће. Њена храброст се огледа у томе што је спремна да се испријечи испред злочиначке руке и потури своју пјесничку ријеч као штит. У крајњем њена храброст се показује и у жељи да пјеснички одслужи опијело за убијене, питајући се са великим и оправданим страхом: Је ли достојна?

Моменат осмишљавања жртве/жртава код Јелене Ковачевић наслућује се стидљиво и у пјесничким стиховима снахе Милоњића (макар толико може, треба) —„дивне ли га очи оплакаше, / дивна ли га уста ожалише“ – с тим што се Јелена емоција плаши, не због тога што их не посједује, или нијесу довољно јаке, колико због тога што њене емоције пригушује искрена запитаност, да ли је достојна, и да ли својим пјесмама ремети мир, неумирених страдалника.
Уводни стихови Страдања могли би да се налазе у било којем дијелу књиге јер они као да наткриљију цијели пјеснички запис. Они свој извор проналазе у традицији, епици, вјери, незаобилазном Његошу, јер је „свијет овај тиран тиранину а камоли души благородној“. Његошеви стихови „страдање је крста добродјетељ“, посредно су и одговор на људско страдање (својеврсна теодицеја) као и Страдања Јелене Ковачевић.

„Док падају тела једно за другим,
жито које Господ ће да скупи,
светиљка огањ поста.
Силу сте нам дали,
нисте знали да мртви од живих су јачи“.

Прижељкујући (невољно) смрт, јунаци Страдања као да хоће да свједоче најстрашнију тајну, тајну над тајнама — у Жртви је спасење. С тим што се Првожртвовани жртвује за цијели људски род, (Он осмишљава жртву), а жртве Страдања су у чуду, јер страдају да и сами не знају због чега. Међутим ако нијесу знали, рећи ће им се…Свести жртву само на жртву, пуки случај, хир, исувише је банално и тај бесмисао и банализација као да боли све јунаке Страдања. И аутор је у тој мисли, не површно и топло, са историјске дистанце, него иманентно, дубоко, духовно. Јелена Ковачевић се стога види у свакој сузи, капљици крви, у свакој несрећи, кад среће већ нема. Можда тако и мора бити и можда морамо доћи до краја да бисмо дошли до почетка, јер „Када оконча човјек, тад тек почиње“, рећи ће Књига Сирахова.
Бог не оставља своју творевину, иако боле његови неодговори. У неодговорима стасава и пјесник, он хоће да вјерује да живот није причин, пуки случај. Живот има виши смисао, само треба прекорачити границу страха, искорачити из клишеа и радовати се, иако нема мјеста радовању. Страдање Јелене Ковачевић нема алиби пред здравим разумом, нема опрвдања. Усклик мртвих који неће да су мртви је ипак укслик мртвих. Требало је пронаћи наду за њих и Јелена се грчевито борила да празнину надјача макар ријечју, иако рекосмо да оправдања скоро нема.

Наша пјесникиња се стога и сама јада, пита, тражи одговор, утјеху, вапи за смислом. Смисао тражи у мајчином крилу, хтјела би пјесникиња код ње да се скрије, али како, кад је уплашена од свега, чак и од вјетра који хуји и леди крв у жилама. Код кога би друго него код Мајке, која је и Богомајка, (ваљда и то по неком архетипском начелу), зацјелитељки свих рана, утјешитељки неутјешених, заштитници уплашених. Мајка је и путовођа који треба да нас избави, поведе Побједиоцу, избави љубављу онога ко нас је учио и научио како треба љубити. Пјесникиња би тако да сачува и читаоца потресних Страдања, али како? Једно је хтјети, а друго моћи. Између хтјења и немогућности хучи најкрвавија српска страдалница – Дрина помућена од крви. Шта би све она могла рећи, да и она није занијемила од ужаса.
Јер ђаво је ту, вребалац, црн да црњи не може бити, сав огрезао у крви која липти низ његово изгубљено лице, непостојећи лик, сав избезумљен, стоји горд и изазивачки успротивљен Христу, одричући му моћ, славу. А Христос ћути ли ћути, неће да се јави да човјеку не би одузео највећи дар који му је дао – слободу. Достојевски то изванредно наглашава у Легенди о великом инквизитору.
Ђаво као један од мотива у Страдању без зла не може, он се са злом и множи, „крв и кост пут његов“. То је његов престо, његова кула од плача, људских кости и крви. Његова агресија и отпадништво од Христа иду до сталног рата са Христом. Питање које се намеће – зашто то Бог трпи, због чега то допушта? А човјек као човјек, хоће да зна, умјесто да се препусти вољи Творчевој као што то чини свештеник Ђорђе Богић:
„Не тражим да ме патње ослободиш, не молим да ме у њима не напустиш.
Знам да си са мном за ово дрво завезан.
Молим Те, њима муке олакшај.
Дуго ће ме убијати и кад помисле да сам мртав, мртав нећу бити.
[…] Са тобом из смрти у бесмртност идем, из времена у вечност“.
Есхатолошка мисао из свештениковог гласа рекли бисмо није случајна. Свештеник се јавља као пандан ђаволу, његова величина мјери се љубаву. Он не грца у сузама, не јада се, не буни, не проклиње, већ предано постаје Христоносац и показује нам врхунско начело живота – да без Бога живота и нема.
Пјесникиња у злочинима не аболира ни човјека, јер ако ђаво води и наговара, људска рука је починилац. Злочин нарочито ескалира против једног народа тако да он поприма и општију димензију. И не само да ескалира него и надмашује свако рационално, па чак и анимално појашњење. У анималном свијету имамо мјеру ситости, Страдање нам указују на незаситост као мјеру: „српска их крв није надојила, жеђ им је дубље отворила“.
Одакле толика количина колективне мржње, на чему се заснива? На српској ријечи и жељи да се она не чује?! Или на нечем трећем?! На ђавољем науму да се не жели само затријети један народ већ и име Божије и Његово устројство?! Да ли су то одговори?!
„Овим пољем не тече река,
траве више нема на њему,
остала је тврда земља крвљу расечена,
ископана јауцима човека“.
Лудило и садистички нагон једног народа према дугом, злочин једних, а жртва других, затирање као циљ – ствара драму колективизма. „Приче мајки из Пребиловаца“ су најбољи примјер, гдје ни мјера смртности не постоји, противник никад није довољно мртав. Параноја да жртва није довољно мртва тјера починиоца на злочин без краја: „Па нам кости у ваздух дигнуше, смрт да нам утврде“. Опијеност крвљу и злочином рађа неподношљиву тежину постојања. У читаоцу се јавља помијешано осјећање да у појединим тренуцима не знамо да ли треба више жалити жртву или починиоца? Пјесникиња је јасна, она даје одговор: „Не, нису то људи. То су пали“.
На тај начин пјесникиња узима активно учешће у драми. Она је и сама „жртва“, која је на волшебан начин умакла ками, коси, маљу, злочиначком оку, али није умакла гласу тихог вјетра што кроз јецај говори о жртвама и њиховом страдању. Пјесника све „ране рода боле“, и наша пјесникиња од тог бола није могла утећи.
Свој запис пјесникиња поткрепљује документима, не желећи да нас само препусти пјесничком заносу. Документа су свједочанство и вјеродостојност пјеваног, а пјевано најдубље непристајање на пали живот. На тај начин Јеленина поезија указује на сједињеност догађаја и пјесме, чинећи једну нову цјелину, природну и органску. Кроз пјесничку рефлексију, пјесник и жртва постају једно, призив брзе смрти, оштре косе. Спретне руке надјачавају реалност, здрав разум: „Само да буде брзо“. […] под небом, на земљи да умрем. […] Само да буде брзо. […] мој гроб ова је јама“. Тако се вапај жртве показује парадоксалним јер то није вапај за животом, већ вапај за смрћу. У тренуцима све је поражавајуће. Тишти беспомоћност, препуштеност неодговору. Бесмисао који се наткрилио над жртвама притиска ојађене душе. И пјесник се пита заједно са жртвама: Гдје си Боже?…“има ли тебе унутар човека“?, је ли могуће да Бог који пребива у човјеку ни прстом да мрдне, је ли могуће… да би након свега пјесникиња узвикнула: „Вјерујем Господе, помози неверју мом“, иако, пригушено остају, скоро нечујни, прекори Богу, зашто је допустио да „Самовоља ђавола овом земљом хода“.
Упркос свему, пјесникиња не узима правда у своје руке, она зна да је правда Божија, али молитвено вапи да „више нико не закука над пепелом“. Самим тим полако се и назире пјесничко васкрнуће и васкрснуће жртве. Пјесникиња се у великој мјери ослобађа горког и јетког. Њен опори глас се утишава пред Божијом љубављу којој се предаје. Иако неспокој и даље провијава, њега све више и снажније наткриљује глас Божији.
„Тијела нам јесу скрнављена и мртва
али наша душа је жива.
Наш пепео овдје ће да бива.
Када расте трава, цвијет, дрво,
рашћемо и ми са њима.
Вјечно!
И када птице подигну крила
наш дух летјеће са њима
по овој земљи натопљеној нама.
За вјечност!
Ми мртви одавде не идемо“.
Пјесникиња у дијалектичкој, (крстоносној) игри успјева да замијени улоге убице и жртве. Жртва постаје живот, а убица жртва у „гробове наше убице су легле“, страдали Бога ради устају без рана, а убице се препуштају себи, кажњени, јер не могу видјети лице Божије. Не видјети Бога није суд Божији, већ избор сваког од нас. У тај избор се и Бог не мијеша.
Овај свјетлосни моменат или моменат виђења јесте и кључ пјесништва Јелене Ковачевић. Аболирати било кога није могуће јер ни Бог, поред све своје свемоћи (како ће неко дивно примијетити), не може да поништи оно што се догодило. Указујући на ову страшну драму људског постојања, Јелене Ковачевић својим Страдањем жели да живот отме од смрти (упркос свему) узвикујући смрти нема, т.ј она долази само онима који су отпали од Бога, или како би дивно могли наћи у књизи Сираховој : „Пред људима је живот и смрт, и оно што неко благоизволи, биће му дато“.
Јелена Ковачевић вјерује том гласу, иако ријечи често застану, а смрт се заједљиво смјешка.

Радинко Крулановић, професор философије и пјесник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: