(НЕ)СОЈ

Пише: Мишо Вујовић

“Он је криминалац, мајстор манипулације, лопов, битанга, хокштаплер, несој..,” сипао је човек у шпиц издуженог лица, средњих годинама, гледајући у очи председниковог презимењака, угледног судију у пензији. Осим презимена и далеких предака,ништа заједничко нису делили.

Срели су се у неколико наврата на јавним скуповима и сахранама које председник није припуштао у изборној години. Судија је поштовао његову функцију, а он судијин интегритет грађен мукотрпно од ране младости до већа у Врховном суду. Уз лице овог маркантног човека, седе браде, почеше да лижу ватрени пламенови. Осећао је да гори и безуспешно покушавао да се обузда.

Од свега увредљивог у слепочницама му је пулсирало последње: Несој!!!

“ Повуци реч, срам те било”. скочио је судија.

“Када кажеш несој, не вређаш њега већ све поштене браственике. Вређаш мене!”, наставио је бесно.

“Вређаш мене и моју породицу. Омаловажаваш читаво братство”, готово насрћући на свог саговорника, упирући кажипрстом, овај времешни господин је био спреман и физички да се обрачуна са својим провокативним неистомишљеником.

Мукла тишина је као мркла ноћ прекрила кафану. Жагор је замро а судијин глас је одзвањао просторијом.

“Повлачим реч. Било је, заиста, несмотрено. Он није несој, али се понаша горе од тога. Он је сој несојлука и со у свему погубном за ову земљу. Он није несој већ расна битанга која људима краде животе већ више од три деценије. Он није несој већ највећи калибар међународног криминала. Он није несој већ капитални примерак камелеона, чија је клептоманија је разорила Црну Гору, он није несој већ стечајни управник ове државе доведене до просјачког штапа, он није несој већ педигрирани макро белосветској олоши, он није несој већ господин лопов коме се клањају и јавно га подржавају а моле Бога да се што пре стрмоглави и да му суде ојађени радници разорених фабрика, родитељи сурово ликвидираних младића, мајке којима је покрао дечје додатке, мали привредници, понижени лекари, обесмишљени професори, срозани инжењери, убоги радници, гладни пензионери…”, у даху је издекламовао средовечни човек са козјом брадом и ленонкама на носу, извињавајући се,помало цинично, времешном судији.

“Није баш све тако како рече, младићу. Ако је један човек за све крив тај народ је у великом проблему”, сада ће већ мирнијим гласом судија.

”У великом проблему”, понављао је замишљено.

“ Он је капетан брода кроз чију утробу шикља вода. Он не поправља брод већ спашава терет, уносни терет, вреднији од свега, свесно ризикујући животе морнара. И да не заборавим. Ја никога не омаловажавам. Ни Вас ни Вашу породицу. Ни њега!? Он је све нас омаловажио, свео на робље мржњом острашћено. ”, настави мирно сувоњави господин налик на Троцког.

“Црна Гора је Титаник”, добаци неко од присутних.

За шанком је стајао, генерацијама никшићких гимназијалаца,омиљени професор, насилно укинутог српског језика. Он и његових седамнаест колега су остали без посла.

Не због језика ког су бранили! Већ достојанства ког већина није имала. Две трећине или 67% грађана се изјаснило да говори српским језиком. А они су га избрисали без икаквог отпора. “Тада су отворена врата суноврата”,рекао ми је професор мотајући у Скадру, скадарску шкију.

“Да је тада народ стао уз нас, кукала нам мајка, ништа се од овога не би догодило. Ни покрадени референдум пијаног Липке, ни Устав без Срба, ни Тројански коњи,ни отимање државне имовине, ни ово што спремају цркви”, говорио је забринуто, тада професор, глдајући ме, помало уморним, плавим очима.

Лагано испијајући велико никшићко, слушао је варничави разговор двојице интелектуалаца.

“Господо драга, ја бих само да вас подсетим да су се наши стари трудили да не обрукају сој коме припадају и својим нечасним чином угрозе репутацију породице. Због речи су остајали без имања или губили главу. Они који би начинили какво непочинство, остајали су за бруку као и њихови потомци.

Уз сво уважавање угледног судије, подсетио бих вас да његов ђед Блажо извршио самоубиство због проневере неких пара за пругу, на Трубјели уочи рата,”отпијајући гутљај пива комбинован са дуванским цугом рече професор.

“Не скандирају његу случајно Мило лопове, умеша се доајен југословенског ваздухопловства , дугогодишњи пилот у пензији, добар познавалац прилика и добро чуваних тајни у Црној Гори.

“Када се једном прекине ланац части он се тешко више вари. Генерације морају великим делима да га поново споје. Јавност стално манипулише податком да је његов ђед ђенерал Блажо, кога су комунисти на превару убили 1942.године у Острогу заједно са Бајом Станишићем. Он никада није демантовао да то чак нису његови Ђукановићи већ потичу из Цуца од братства Звицера”, примети пилот.

“Наравно да не демантује. Шта да каже. Мој ђед није ђенерал већ је био благајник на прузи узео паре и када је откривен убио се.

Мој ђед није генерал већ самоубица. Још воли да каже : “ Бороћу се до истребљења”.

А сад ви просудите шта је сој а шта несој”, готово испод гласа ће капетан ваздушне пловидбе.

“Сви смо ми у облацима дима пичке материне. А што се тиче несоја има их свуда. Као корова у нашој истумбаној историји. Ретке су нације који проглашавају разбојнике за хероје. Од тих одметника је народ пропиштао, због пљачке и терора, како је говорио, истински војвода комитски, Видо Ђуровић кога су ти исти проказали и аустроугарске уходе убиле мучки у освит слободе”, умешао се доктор у пензији. Њему је гладна свиња политике појела све дипломе, али му знање нико није могао одузети. На основу клиничке слике и анализа крви прецизније је постављао дијагнозе од најсавременијих апарата.

“Ипак је он несој, настави доктор, ако не по генима по души свакако. И потомству је ту титулу обезбедио.”