Несвјесно, а наше

Да видимо, дакле, чега ли то новог има на старој политичкој сцени Црне нам Горе, јер се у августу мјесецу ситуација поприлично умочварила па се на површини забокречине нахваташе неколике мушице које су тек упразно зарефреновале: премијер Душко опет Трампова жертва (докле, море); љетња двијехиљадеосамнаеста сезона неупоредиво боља од прошлогодишње `017-те (дабоме, него шта); сваким даном постајемо све толерантније те друштво демократије које разумије да је ЕУ његова стопроцентна свијетла будућност (наравно, него како).

Звучи познато? Аха, али је, тим прије, дибидус антиреално.

Тачно, политика, како смо је барем ми овдје присиљени животарити ево тридесет година, јесте ex nihilo nihil појава; то је срце нереалног, суштина апсурдног и експанзија баналног. Све док нема – нити се на видику назире – никаква опипљива промјена – да не кажем материјална, јер она ти, брале, изискује конкретно дјеловање, а, како већ знамо, тзв. „грађанска опозиција“ дела искључиво у водама теорије, ни да, јеботе, живимо у Швајцарској, па ће се културним дијалог све већ постићи, итд. – то ти је у нас пропорцијално више политике. Отуд се сваки немисленик на свој начин а о народни трошак (читај: грош), бави политиком, те не чуди да је овако убиствена; гдје год завириш, нешто ли загребеш, ама шта год да одшкринеш, оданде те силовито запухне некакво политичко мишљење, све боље од бољег, и неољевичарскије од претходног. – „Нема инжињера. Нема лекара. Нема зубара. Има само политичар!“ Радомир Констатиновић.

На оволико простора толико политике, то се ријетко гдје може ишчачкати, чак и остатак брдовитог Балкана у односу на нас представља реалности малих политика.

Ма, ни толицко…

Унеколико уозбиљимо иначе насмрт озбиљну ствар и завртимо поенту: само наизглед – утувимо ово! – политика говори оно што свако мисли, дочим на равни ближој истини, она свим расположивим средствима прећуткује пакао реалности којег сама производи.

Што се тиче уводног питања о новостима на политичкој сцени Црне итд., наравно да нема ништа, изузев вјечног враћања истог које ако ништа друго а оно бар привремено седативизује рад трауме коју иначе у овом ојађеног колективу прекомјерно производи.

(Што се тиче П. Секулићевих и Мишка Обрада Станишићевих више него скупих путашествија а све о државном трошку, ма ко јебе такву ситницу, кад се ради о великим политикама паре нису проблем, све док се следи обећавајућа идеја. А следи се, итекако…)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: