Neue Zuercher Zeitung (NZZ): Ердоган и дуга сјенка Ататуркова

Аутор: Ulrich grof von Schwerin, NZZ
Превод: Мирко Вулетић

Првом исламском молитвом у Аја Софији после 86 година је турски председник срушио још једно завештање оснивача републике Мустафе Кемла паше Ататурка. Већ годинама Ердогана укида Ататуркове секуларне реформе, једну по једну.

“У својој висини она се диже скоро до неба и тиме надвисује све околне куће као брод, који под њима усидрен лежи”, писао је историчар Прокопиос о Хагиа Софији у време њеног зидања у 6. веку. Империјална катедрала “поседује неописиву лепоту и истиче се својом величином и хармонијом своје масе”. Још данас Аја Софија посетиоце оствља без даха и доминира својом моћном куполом сликом Истанбула, града Константинова.

Завршена је године 537 после Христа под императором Јустинијаном I а након што је 1453 османски султан Мехмет II са својих само 18 лета освојио Град, претворена је у џамију. Конструкција куполе је у том мери одушевила османске архитекте да од тада практично све џамије у Турској имитирају овај византијски православни пример.

После оснивања Турске Републике 1923 је први председник Мустафа Кемал паша Ататурк декретом дефинисао као музеј: као део огромне секуларне реформе којој је подвргао Турску.

Верујући муслимани су од почетка ово одбијали да прихвате а исламисти су стално захтевали да се декрет анулира и да могу поново да је користе као џамију. Исламистички песник и идеолог Нецип Фазил Кисакурек је 1965 оптужио пашу Ататурка да је претворбом Хагиа Софије “дух Турака замандалио у музеј”, чиме је, као агент Запада, успео оно што није успело ни Крсташима, ни Грцима, ни Совјетима.
Да ли је 1965 садашњу турски предсеник Реџеп Тајип Ердоган чуо тај говор Кисакурека, није познато. Али познато је да је Ердоган још од младости ватрени обожаваоц овог исламистичког мислиоца и да је Кисакуреков утицај на Ердогана био огроман. Ердоган се, као верујући муслиман, већ врло млад заклео да ће је кад-тад претворити опет у џамију. То је и јавно обећао, чим је 1994 био изабран за градоначелника Истанбула.

Ердоган зазива проклетство Божије

10. јула ове године је Ердоган своје обећање и остварио. После пресуде Државног Савета, по којој декрет паше Ататурка из 1934 године нема обавезујући карактер за турску државу, је Ердоган Аја Софију предао Диyанету, муслиманској турској религиозној државној Управи. У свом говору 10. јула увече је Ердоган цитирао како свог идола Кисакурека тако и султана Мехмета II, који је после освајања Града Константинова проклео сваког ко би дирнуо у Аја Сопфију као џамију.

И док Ердоганову одлуку о Аја Софији у иностранству доживљавају као аффронт против западних партнера и грчких православних хришћана, у Турској је пре свега виде као још један његов удар на политичко завештање паше Ататурка. Јесте да га Ердоган именом поменуо није у свом говору, али свима је било јасно да је одлука о претварању Аја Софије из музеја у џамију одлука усмерена директно против оснивача турске државе.

Ердоганов однос према оцу модерне Турске је одувек био веома амбивалентан. Због улоге паше Ататурка у спасавању земље од тоталног уништења после Првог Светског Рата ни исламисти не могу а да га не поштују. Но од његове одлуке о секуларизацији државе и друштва, које су свој врхунац доживеле у претварању Аја Софије – најважније џамије земље – у музеј, се исламистима просто гадило.

Јавно презирање религиозних традиција

Мустафа Кемал је социјализиран -као млади официр- у секуларном и западно оријентисаном Покрету Младотурака. Према исламу и његовим вековним ритуалима и законима се односио отворено одбојно а исламску традицију је јавно презирао. Истовремено је био посве свестан значаја вере у народу. Стога се није пуно либио да у борби за независност користи и исламску реторику, а и његово схватање турске нације је ипак било уско везано за ислам.

Кад је нова Турска са грчком договорила размену становништва, оријентир је била религија: тако су на стотине хиљада муслимана морали да оду у Турску, а да реч турског нису знали, као што су небројни хришћани из Турске морали у Грчку, иако нису сви говорили грчки.

После оснивања Републике 1923 се паша Ататурк свом својом енергијом усресредио на то да сломи утицај ислама у Турској. Декретом, који далеко надилази границе Турске, је укинуо Исламски Калифат и тиме уништио ову вековима трајућу исламску кровну институцију. Не обазирући се на протесте муслимана у целом свету, паша Ататурк је забранио и ред Суфија а његове конвенте претворио у музеје, библиотеке и болнице.

Ново писмо и нови календар

Под претњом смртне казне је први турски председник турским мушкарцима забранио да носе традиционални фез и одредио да морају да носе европске шешире. Женама је забранио да у школама, судовима и осталим државним институцијама долазе убрађене. Османско писмо је заменио латинским алфабетом а исламски календар хришћанским, грегоријанским. Уместо староставних религиозних празника увео је нове, своје, републичке.

У напорима да Турску усмери ка Западу је паша Ататурк, залуђеник за опером, свуда по Турској градио театре и концертне сале. На радију се могла чути искључиво европска класична музика а државним службеницима је било наређено да морају да учествују на баловима у новосаграђеним Народним Кућама а морали су -као аматери- да глуме и у позориштима. Ко је хтео да у новој држави нешто постане, морао је да се држи овога и да усвоји нову, секуларну културу као своју.

За пуно Турака који су живели ван великих градова је ова културна револуција била тотални шок. Да жене, које су раније смеле да кућу напусте само под фереџом, у европској вечерњој тоалети морају да плешу са непознатим мушарцима, су припадници оба пола доживели као јавни скандал. За верујуће муслимане је Ататуркова западна култура остала страно тело те су стога, ван кругова нове кемалистичке државне елите, пашине реформе наишле на дубоко неразумевање и одбијања.

Револуција против сопственог народа

То је разлог због којег су Ататуркове реформе у циљу модерниазције и секуларизације Турске остале заувек пројект елита, које су насилно покушале да их наметну свом народу. Због јаког и масовног отпора становништва према њима су прве реформе повучене одмах после пашине смрти 1938. Чим је у Турску 1950 уведена вишепартијска демократија је Ататуркова Републиканска Народна Партија (ЦХП) колико на првим изборима изгубила власт и никад од тада није успела да поврати апсолутну већину у парламенту.

Јесте да су кемалисти чврсто усидрени у армији, правосуђу и државној управи, али упркос свим њиховим настојањима је Турска ван градских метропола и на само који километар удаљености од обала мора ка унутрашњости непромењено остала дубоко религиозна, конзервативна земља. Већина Турака никад није прихватила као своју западну културу а закони који забрањују ношење фереџе у школама и универзитетима су остали у драматичном раскораку са реалношћу земље у којој их огромна већина жена и даље носи.

Од 1970-тих година исламистички покрет Нецметтина Ербакана води кампању против секуларног поретка у Турској. Али кад је Ербакану 1996 напокон успело да дође на власт, интервенисала је армија, којом доминирају кемалисти, и присилиа га да поднесе оставку као премијер а потом му забранила и партију и политичко деловање: све бранећи секуларни устав паше Ататурка. Ердоган је из тога извео закључак да није могуће водити отворену политику против кемалистичке елите Турске и са групом осталих младих политичара се одцепио од Ербаканове забрањене партије.

Маргинализовани добијају своју нову партију

Са својом новом, исламско-конзервативном Партијом за Правду и Развој (АКП) је Ердоган на изборима 2002 тријумфално освојио власт. На оснивачком конгресу партије, годину дана раније, је Ердоган свечано обећао да че поштовати секуларни поредак Турске: “АКП доживљава секуларизам као неутралност државе према свим формама религиозне вере”, казао је он, јер секуларизам не ограничава индивидуе него државу.

АКП је Ердоган био експлицитно дефинисао као демократску партија, која се залаже за плурализам и слободу мишљења. Својом про-европском привредном политиком је Ердоган врло брзо завредео у Европи титулу реформатора. И пуно секуларних Турака је поздравило то што је АКП покренула табуизирана питања попут оног сарадње са Курдима и ограничења моћи кемалиста у армији. Војска је на то запретила да ће забранити рад АКП и опет извршити пуч, али генерали су финално одустали од обе ове намере.

Серијом потоњих контроверзних судских процеса против кемалистичких официра, политичара и интелектуалаца је Ердоган успео да ослаби армију и присили је на повлачење из дневне политике. И док је развлашћивање генерала пуно Турака поздравило као корак ка јачању демократије, допуштање ношења фереџе у бастионима кемализма, попут универзитета, судова и у полицији, је изазвало жестоке дебате.
Неповерење секуларних Турака је порасло кад је АКП ушала у политички савез са покретом исламистичког проповедника Фетхуллаха Гулена, са којим је касније Ердоган упао у сукоб због поделе власти и моћи. После неуспелог покушаја пуча 2016 је Ердоган направио одлучујући заокрет према конзервативном Суфи-братству и од тада ради на изградњи сопствене мреже исламских задужбина и фондација. Исламску верску дирекцију Диyанет је Ердоган итекако подржао и уздигао у значају, као и религиозне Имам-Хатип школе.

Свађа око симбола републике

Ердоганова политика је код појединих секуларних Турака рано већ изазвала страх од “исламизације” земље. Мере, попут драстичног дизања пореза на алкохол, су изазвале оптужбе да АКП жели да наметне нови животни стил грађанима Турске, а згражавање секуларних је изазвао позив Ердогана женама у Турској да роде по најмање 3 детета. У лето 2013 је бес секуларизованих експлодирао на омладинским демонстрацијама против планираних архитектонских промена на парку Гези, на историјском тргу Таксим у Истанбулу.

Трг Таксим је, као симбол секуларне републике, од особитог значаја у Турској. До 2018 је ту био најбитнији Ататурков Културни Центар и најважнија зграда Опере у земљи. Протести су спречили да Ердоган посече Гази-парк, али нису да сруши Ататурков Културни Центар и Оперу, на чијем је месту саградио џамију.

Као и претворба Аа Софије и подизање ове џамије на тргу од таквог историјског значаја маркира Ердоганов тријумф над кемалистима и секуларним државним поретком. И на брду Цамлица над Босфором је Ердоган дао да се изгради огромна џамија, архитектонски гледано скоро па копија Хагиа Софије: отворена пре годину дана, ова спектакуларна грађевина је израз и Ердоганове моћи и повратка ислама у јавност.

Такмичење за гласове религиозних бирача

Кемалисти су се дуго борили против реисламизације јавног простора, али серија сталних пораза њихове партије ЦХП је болно свима предочила да у Турској већине просто нема за оне који су ван религиозног бирачког тела. Стога се последњих година у ЦХП примећује политички заокрет, којим руководство под председником Кемалом Килицдароглуом партију усмерава ка конзервативним бирачима.

Са кандидатом Екремом Имамоглуом је овој некадашњој партији државне елите успело да на изборима за градоначелника Истанбула по први пут задобије и гласове религиозних грађана те тако победи. Имамоглу је током изборне кампање врло свесно себе представљао као обичног човека из народа, остензивно показивао емоције при посети џамијама као и у комуникацији са мајкама под фереџама: за кемалисте до тада незамислива слика. А после одуке Ердоганове да од Аја Софије направи џамију ни Имамоглу, као градоначелник, ни његов партијски шеф нису речи протеста прозборили.

По мишљењу турског политиколога Салима Цевика је ЦХП тиме избегла Ердоганову замку и није отворила ново поглавље старог културног сукоба, који би одговарао само Ердогану. Запад је својим реакцијама на претварања Хагиа Софије у џамију само омогућио Ердогану да старе конфликте поново оживи и скрене причу са проблема економске кризе. Стога би за Запад, тако мисли Цевик, било пуно мудрије да избегава реторичке битке са Ердоганом: од њих, код становништва Турске, има користи искључиво Ердоган.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: