Неуротичне бриге Луиђа Шкреље: Прогоне га и таксисти

Пише: Милош Станојевић

Нешто ми жао Луиђа Шкрељу. А ко га и не би жалио када га прогоне таксисти, добија анонимне пријетње, неки посланици се окомили на његове ноге и ко зна шта је још све снашло Луиђа. Пожалио се он и челнику ЕУ у Црној Гори, тражећи од њега заштиту, а овај му мртав-хладан одговорио да сваки јавни позив носи и извјестан ризик. Шта ће Луиђ, погнуо главу и сада добро пази када угледа неког таксисту. Ко зна ко је тамо за воланом и ко зна шта му се врзма у глави када види Луиђа Шкрељу?

Са друге стране  шта има ко да жали Луиђа. Ко му је крив што је прихватио да извршава туђа наређења и да по налогу лидера његове странке одузима мандате опозицији и као на тацни сервира их полицији? Ко му је крив што се као Албанац умијешао у унутарбратски сукоб православне већине у Црној Гори, па умјесто да све то мирно посматра са стране, стао је на једну страну и не само то, него је одлучио да прогони ону другу. Како би се он осјећао да неки Србин у парламемту Тузи или Улциња смјењује одборнике како му је воља и не само да их смјењује већ и шаље у затвор. Гарантујем да тај Србин не би дуго остао у тим градовима, али нијесу Албанци весла сисали посљедњих деценија, јер се добро зна да нема шансе да се тако нешто деси у њиховим срединама. Али је зато Луиђ одлучио да црногорско-српске сукобе и диобе рјешава по своме и аршину свога лидера, па нека се не чуди што га таксисти прогоне. А могао је онако господски да се поизмакне од свега тога, положи оставку на мјесто челника Админситративног одбора и каже својим вођама да он то не жели да ради и да они своје братске и небратске сукобе рјешевају сами, а да он иде у Улцињ да се купа и нека га зову  када се договоре. Могао је све то Луиђи, али није уррадио, него се уплео као пиле у кучине, па сада се жали што на на њега насрће ко стигне, па се и таксисти ложе на њега.

Ипак, није Луиђ крив. Да није било њега ДПС би нашао некога другога да уради што је он урадио, па би све изашло на исто. Шта ће сироти Шкреља, он је наивно мислио да када је иза њега његов челник онда може све и да је недодирљив. Колико је све то само једна фатаморгана увјерио га је један таксиста. Ваљда ће Луиђ након блиског сусрета на пјешачком прелазу још једном размислити, рећи себи у огледалу шта му је све ово требало и да је боље да се врати тамо одакле је дошао, а да остави своје комшије да се сами договоре како ће и са киме ће. Ваљда ће они знати да то сконтају и без Шкреље!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: