Невен Милаковић: „Е сад ћу да вам скувам пјесму!“

Разговарао: Небојша Јеврић

Невен Милаковић живи далеко од књижевне чаршије, од тог на главу окренутог и лажним величинама посутог света. Далеко од градске вреве у Бару. Хлеб зарађује у зноју лица свог у, како он воли да каже, лименој фуруни. Али и одатле стиже до оних правих сладокусаца његов глас. Кад сам први пут прочитао на мрежи његову песму „Очев шамар”, постао сам његов редован читалац. Како године пролазе, његова поезија је све боља а он све осамљенији. Као Овидије у Томима. Стижу само његове песме иако песничких књига више нема у књижарама, нити их издавачи штампају ако песници не скупе паре.

По оцу сте Личанин, по мајци Србин из Куча, рођен у Подгорици.

„По оцу, мајци, родном граду… по свему сам Србин. То није само ствар припадности, то је и ствар опредељења, нарочито у овим потоњим временима кад би сви да буду оно што нису, а нико неће да буде оно што јесте.“

Како је данас бити песник?

„Као и јуче, као и прије сто година, како ће бити, слутим, и за сто година. Пјесник је пјесник, ако је пјесник. Довијека у сукобу са временом, простором, идеологијама, политикама, никад на линији, никад по вољи бољима, а поготово грђима од себе.“

У време кад се аутошовинисти ужасавају писања родољубивих песама, Ви сте се прославили песмом „Вила са Кошара“, коју је српска јавност, истина са закашњењем, открила.

„У то вријеме нијесу се згражавали само аутошовинисти, него и многи који данас ратују против њих. Зато ју је ’јавност са закашњењем’ открила. Сигуран сам да се сјећаш оне ноћи у ’Лудој кући’, кад је Саша Поповић, херој са Кошара, који је написао музику, плачући је отпјевао. Било нас је тридесетак и била је то ноћ скупља вијека. Неки више нису међу нама, нема више доброга Веселина Ђуретића, нема генерала Гушића, Радомира Смиљанића, нема ни мог земљака Медића… Али је та ноћ, сигуран сам, – златним словима уписана у неки небески тефтер.

Данас ’Вилу’ изводе симфонијски оркестри, пред одабраном публиком у велелепним дворанама, преносе телевизије, доживјела је страховит успјех и популарност, али је моја ’Вила’ у оној неугледној кафаници, заливена сузама Сашиним и свих нас, који смо имали срећу да присуствујемо чаролији. То што смо Саша и ја незанимљиви, што многи извођачи и не спомену наша имена, што нас ’јавност још није открила’ како ти рече, све мање ми смета. Нијесмо ми за тај свијет. Нама је довољна ’Вила’, а ипак је наша више него свих осталих.“ “Прави таленат је тешко открити, али богами још теже сакрити”, написао је Иво Андрић.

Свака Ваша нова песма која се појави на друштвеним мрежама прави је догађај, лајкује се, дели…

„Ја не пишем са предумишљајем. Ти стихови напросто дођу однекуд и истеку из мене. На једној књижевној вечери отац Јован Пламенац ме упитао кад сам написао прву пјесму, а ја сам му, уз неизбјежно поштовање, одговорио: ’Оче, прве пјесме нисам написао, него скувао’. Наиме, у најранијем дјетињству, имао сам тек двије-три, кад бих се наљутио на мајку и сестру, викнуо бих: ’Е, сад ћу да вам скувам пјесму!’ Први стихови које памтим настали су кад сам љут што ме не пуштају напоље скувао:

’Тата, тата, отвори ми врата,

Туту (куку) мене, убише ме жене.’

Наравно, тада нисам знао што је то поезија, стихови, риме, нисам, подразумијева се, знао ни да бројим, а камоли да разлажем ријечи на слогове, али сам скувао десетерац. Ово последње, увјерио сам се, не знају многи афирмисани пјесници, па морам цитирати свог доброг пријатеља Иљу Числова: ’Не постоји факултет за пјеснике’. Стога се не замарам претјерано критикама, нити се узносим похвалама. То је, напросто, дио мог бића, човјек се са тим рађа и умире… Ако га нека пјесма, или макар стих, наџиве, није залуду губио вријеме.“

Имате дар, имате жар, имате мар, пјевате срцем, Ваше песме су од „земље очишћене, методом чишћења злата”.

„Да, то је у једној рецензији написао Момир Војводић. ’И дар и мар и насушни жар.’ Велики Момир! Мој учитељ и узор. Једном сам га назвао да му честитам, бијаше добио престижно књижевно признање, а ја бијах, признајем, љут што за то сазнајем из новина, иако се свакодневно чујемо, кад дрекну, онако љековито, како је само он умио: ’Остави ме макар ти, Невене, већина пјесника које знам су добила сва могућа признања, а нису написали једну једину пјесму!’ Тада је и написао једну од својих генијалних пјесама ’Дај, песниче, једну лепу целу’. Истина је да без дара нема ни поезије, али то није довољно. ’Пјесник ужива у стварању тек кад напише пјесму’, учио ме Момир. Тада је тимари, мази, његује, бруси попут дијаманта. Ако пјесник не служи поезији, него се служи њоме, нема ту ни пјесника ни поезије.“

Ваш сонетни венац се нашао у антологији “Венац венаца”.

„Да. Милош Јанковић је направио антологију ’Венац венаца’. У њој се нашло петнаест сонетних вијенаца, колико се у сонетном вијенцу налази сонета. Част ми је што сам се нашао у тој озбиљно сачињеној антологији, како због озбиљних познавалаца поезије Јанковића и Стојковића, који су је приредили, тако и због осталих заступљених аутора. Бити раме уз раме са једним Пером Зупцем, Благојем Баковићем, Тесићем, Берићем… свакако је привилегија.“

Најбољи тумачи нечијег песништва су песници.

„Сложићу се, под условом да се ради о истинским пјесницима. ’Свемогућство светом тајном шапти, Само души пламена поете’, поручио нам је Његош. А ко су пламене поете, колико их је, смије ли се ико од нас сматрати једним од њих? Тврдим да на овим просторима никада у истој временској епохи, у исто вријеме, није живјело више од десетак пјесника. Па откуда данас у сваком граду на десетине књижевних удружења, на хиљаде пјесника? Прочитах да 1.100 чланова УКС не плаћа чланарине. Колико их је, забога?! Та хиперпродукција ће сахранити и ово мало књижевног стваралаштва које нам је преостало, тим прије што су ти ’нобеловци’, како их ја зовем, ужасно бескрупулозни, продорни, незајажљиви… кад намиришу славу и новац.“

После читања Ваше поезије читаоцима неће бити лакше, неће бити сретнији, ни спокојнији.

Ваш глас је глас вапајућег у пустињи.

„Има у мојој поезији много туге, али и радости. Има црнила, али и ведрине, очаја и оптимизма. Рекао сам већ, ја претачем своју душу и своје биће у стихове. Зато се не треба чудити што у једном трену пјевам о светитељима, а већ у следећем о задимљеној кафани, што сам у једном трену на дну јаме незнаданке, а већ се у следећем кикоћем са другарима, смишљајући нови несташлук. Све сам то ја, не бирам, нити повлађујем оном бољем, нити оном горем Невену, узносим молитве, али и опсујем… Кад не би било тако, моја поезија не би вриједила пишљива боба.“

Осмелили сте се да пишете о ранама које боле, о Јасеновцу и Косову…

„Тачно је, писао сам о ранама рода мојега, онима које су бољеле, које боле и онима које ће бољети док нас има. Морам нешто признати, по цијену да ћу дјеловати патетично и неискрено. Наиме, морам се вратити на ’Вилу са Кошара’. Сви о њој причају, по њој ме препознају, по њој ће ме, знам то, памтити. Подразумијева се да ме то чини поносним, али нисам задовољан. Па, ја сам написао много бољих пјесама од ’Виле’ и то никога не занима. Највише ме боли сонетни вијенац о Јасеновцу и другим страдалиштима, судилиштима и светилиштима српским. Назвао сам га ’Из крајишке душе’ јер је у њему сва истина, бол, патња, жудња за правдом, незлобивост и божанска доброта мојег страдалног народа. И што? Нико се не осврће, никога не занима. Некако сам одштампао, али како да дотурим то дјело свом роду?! Не мене ради, не мора нигдје писати, не мора нико знати да сам ја аутор. Наших мученика ради, бивших и будућих. Или да чекам да неко процијени да би се могло нешто ућарити на том дјелу. Да би се могло искористити у ко зна које сврхе. То је та мука са којом пјесник живи. Зато је тежак и Богу и народу, а себи понајвише.

Ево, Нешо, позивам и тебе и редакцију овог часописа да допре ’Из крајишке душе’ до Срба. То би било од несагледиво већег значаја од овог разговора са изгубљеним пјесником.“

У Вашој поезији религиозно, посебно јеванђеља, симбиотички се спаја са патриотским.

„Ја бих ово религиозно и патриотско преточио у једну ријеч, која ми је много ближа, а то је вјера. Као дјечак нисам готово ништа знао о религији, али сам, а данас сам као стар човјек тога дубоко свјестан, имао вјеру. Нисам много знао ни о родољубљу, али је то родољубље проклијало из моје дјетиње вјере. Држим се чврсто тог дјечака који ме често кори, опомиње и упозорава. Знам колико је бољи, чистији, храбрији и мудрији од мене. Зато му се беспоговорно покоравам. Свети апостол нам је поручио да смо ништа и ако језике анђеоске и човјечије говоримо, а љубави немамо, да смо попут звона које јечи и кимвала који звечи, да нам је и дар пророштва залудан ако љубави немамо. Та је љубав вјера, вјера је у тој љубави. Ако је има у мојим стиховима, онда то преписујем од оног дјечака, који не пише пјесме, него их кува. Највећи страх који ме понекад обузме је да ћу овако уморан, огорчен, мрзовољан, отјерати тог дјечака од себе и да ћу истог трена остати без душе.“

“Славне вијоре заставе/носе их свете литије/И овај пас да прославе/пишу се опет житије!”, стихови су Ваше песме која се певала на литијама по Црној Гори.

„Нисам написао ријеч о литијама. Нисам ни изустио ријеч. Превише сам плашљив, страх ме да бих могао заличити на политичара, а нисам спреман на толико самопонижење. Скувао сам пјесму и зове се ’Не дајте, ђецо, светиње’. Ту сам све рекао. Пјеснику је, иначе, права мука да говори мимо својих стихова. И овај разговор је из поштовања према Вама. А читаоци нека се потруде да нађу моје књиге, биће то истинска жртва, јер готово их је немогуће наћи“.

Барски портал

Прочитајте ЈОШ:

https://www.in4s.net/umetnost-mora-i-u-ovim-uslovima-da-pronadje-svoje-mesto/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: