Невидио

Пише: Војислав Караџић

Како да се око удјене у те уши иглене?

Тјеснац му тијело, вирови утроба
Не зна ни за свијетло ни за доба
Ни кад га милост Божја разобруча
Кад му скроји вијенац, даде кључа!

И док подневна јулска пржи јара
Хор водени тамом Невидија изгара
Ту гдје љепота од искона пребива
Ту се бисер – Комарница у кањон улива!

Прво што помислиш гдје су небеса
И каква то рука водопаде исклеса
Како се у корито удијевају и љубе
Каквим се длијетима кланци дубе!

Гледаш и кад га надлијећу птице суре
Док доље испод окомите клисуре
Вали к’о вранци крилати језде и пјене
Док им перје у невидјелици не свене!

А ми, испод јата небеских свјетлосница
Ждијемо ватре логорске, зарећ лица
Да нам Невидио сабира покољења за наук
Уз благослов природе, Комарнице вјечни хук!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: