Незасити гузиловићи

Пише: Горан Даниловић

Стално упозоравање на „смртну опасност“ која се надвија над Црном Гором управо обесмишљава сваку опасност.
А све је одсудно и у свему је спремљена кончина и уморство Црне Горе?

Вапај да се брани угрожена државност постаје отужна, кукавичка и лицемјерна дрека безидејне политичке елите од јуче која се већ данас разоткрива као најобичнија гомила незаситих гузиловића.

Тако је неколицини налисканих гиздаваца од ономад све постало добар разлог да се узбуде и покрену „масе“, да се брани света држава иза и испред које су одувијек њихови голи, анимални нагони.

Темељни уговор са СПЦ само је један у низу „аларма“ за још коју комитску ауто-колону, за још мало исхемије мржње и вјешто командованог страха с оне, наводно, посљедње барикаде коју голим прсима и чистим срцем брани Предсједник лично.

Одједном, он је забринут за аутономност Митрополије?
Архипреваранти су узнемирени судбином архиепископства цетињског? Сумњају да ће Темељним уговоромјем бити нарушен историјски контекст?

А само јуче, с посљедњег грудобрана националног поноса, Ђукановић је нудио доказе да Митрополија као дио СПЦ чува инфраструктуру велике Србије, да је почивши митрополит егзрарх трона великосрпскога, да је Епископски савјет Гарашанинова постхумна измислица за комадање Црне Горе у четворо, колико је и епископија, да је проблем управо Ристо који ради за руске империјалне циљеве, те да би све било другачије да је на његовом мјесту неко други.

Потоња преварантска доскочица стала је у изненадну бојазан да ће бити изневјерена митрополитова жеља да у име Цркве он потпише Уговор? Дакле, када би владика Амфилохије сада могао устати, само толико, да шарне овај споразум, Предсједник би га канонизовао и прибрао у ред великих партијских и националних богобораца – пјевало би се Ристо сотоно?

Да је прогоњени и безброј пута каменовани митрополит жив, патријарх српски био би, ваљда, мање патријарх, а он изненада уважени координатор Епископског савјета у оквиру Српске патријаршије?

Дакле, Ђукановићу је кључно да не буде изиграна жеља нашег владике Амфилохија око Споразума – мада, нико се не сјећа када и гдје је он то изричито тражио? Његов завјет да вратимо капелу на Ловћен не помиње се ни успутице, као ни потоња жеља владике Рада – жеља која је изречена кроз клетву.

Политички преваранти посебан су сој варалица. Преварност је разнолична, осебујна и надахнута крајностима личне перверзности. Разнороднија је од оне коју користе обијачи јувелирница или најизвјежбанији џепароши с импресивним „професионалним и породичним педигреом“! Другдје, дакле, постоји некакав еснафски оквир могућих превара. У нашој политици, међутим, превара је застрашујуће субјектизована, а преварант често непоновљив.

Кад је прије пар ноћи популарни спортски коментарор Шофранац малтретиран краљевим тробојкама на аеродрому, прозиван испод нивоа спортске и боксерске части, помислио сам како је тек било дјеци у интернату Цетињске богословије када су их у глувој и мрачној подловћенској ноћи прозивали „витезови“ Предсједниковог камелота, кочијаша свих каравана који су јездили по Црној Гори и региону пуне три деценије? Како је тек било митрополиту Амфилохију који је годинама и деценијама у свом сједишту под Орловим кршем личио на Џулијана Асанжа у амбасади слободарског Еквадора? Сјетио се тога, сигуран сам, и наш надахнути спортски коментатор када је одбио да се придружи гоњењу појединаца који су на тренутак заборавили шта славе и кога дочекују. „Шофро усташо“ изазвало је експлозивно брзу реакцију Ђукановића који се никада није огласио када су „брда тврда“ одјекивала од „Ристо сотоно“.

Нисмо имали никада ни част да живи предсједник, кочијаш свих превара и каравана зла, стане у заштиту мртвих „четничких мајки“ по којима наскакују његови стипендисти с универзитета Чавоглаве.

Политички преваранти у нас посебан су сој варалица – историја варања учи од њих.

Незасити гузиловићи увијек се ударају у туђа јуначка прса и не лажу знојећи се, него се зноје од силног и надахнутог лагања.

Ђукановић је срећом све мање кочијаш, а све више распадајућа дилижанса, тумарало које скупља колективне несреће, неспоразуме и страхове надајући се новој вожњи.
Ипак;

„Залуд ухо сад звукове лови,
залуд око даљинама пипа“…

То никада нијесу ни били Кари Шабанови него Црни Косач с капуљачом и фантомком на глави.

Са Ловћена вила кличе
видимо те
Предсједниче

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: