Ни мртвима не дају мира: Две и по деценије од отмице новинара Славуја и Перенића на КиМ

Ни равно 25 година од отмице Ђура Славуја и Ранка Перенића, новинара Радио Приштине који су киднаповани 21. августа 1998. године на путу Велика Хоча – Зочиште на Косову и Метохији, нико од њихових отмичара није ни откривен ни кажњен, нити су нађени њихови посмртни остаци.

Таблу са кратком и једноставном поруком – „Овде су 21. августа 1998. нестали новинари. Тражимо их“,  на српском и албанском језику, Удружење новинара Србије и Друштво новинара на КиМ до сада су постављали  осам пута и табла је увек рушена, уз још једноставнију порука некажњених злочинаца и њихових потомака – „Овде нема места за српске новинаре ни за српски народ“.

Последњи пут, табла је постављена у присуству шефа мисије ОЕБС-а у Београду, али је и она убрзо срушена. Поново је постављена управо на инсистирање ове међународне мисије и од тада није рушена. Тада је нађен и починилац, Албанац који је плочу срушио, у истрази су се појавили наводи да је то урадио из етничких мотива, али је та квалификација у прекршајној казни од 200 евра изостала, преноси РТ Балкан.

Славуј и Перенић отети су, нестали, док су били на новинарском задатку у тренутку када су из Велике Хоче кренули да извештавају о отетим монасима из манастира Свети Врачи у Зочишту. Зна се да су, пошто су главни путеви били блокирани, у жељи да  известе са лица места, кренули једним од споредних путева. Ту су налетели на барикаду и пали су право у руке терористима тзв. ОВК.

Удружење новинара Србије и ДНКИМ годинама већ траже од Еулекса, Унмика, Суда за ратне злочине на КиМ, Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије  да покрену, односно обнове истраге о убиствима и киднаповањима новинара на Косову и Метохији.

Када је у питању отмица Ђура Славуја и Ранка Перенића истрага је „због недостатка доказа“, још 2013. године обустављена, са могућношћу, али очигледно само у теорији, да се поново покрене уколико се пронађу неки нови докази.

„Већ четврт века трагамо за  истином и правдом када је реч о Ђури Славују и Ранку Перенићу и не само о њима двојици. За истином трагамо због породица тих новинара, због њихових колега са којима су радили, живели, проводили време на Косову у најтежим временима. За правдом трагамо и јер нам је стало да злочини над новинарима не остану некажњени“, каже за РТ Балкан Слободан Ћирић, потпредседник УНС-а.

Како наводи ово није питање живота двојице новинара већ питање живота читаве новинарске струке, питање новинарских слобода.

„Наше колеге су нестале на радном задатку и док се не открије шта се са њима десило, читавој се нашој струци шаљу злослутне поруке да злочини над новинарима могу остати некажњени. Ми тражимо истину и правду не само поводом случаја ове двојице наших колега, него и поводом готово 20 наших колега који су на подручју КиМ током 1998. – 1999. нестали и што је посебно трагично нису у питању само српски него и албански новинари, једна екипа из Немачке. Сви они су дали су животе за ову професију и најмање што за њих можемо да учинимо јесте да тражимо истину о томе шта се њима догодило и да тражимо да починиоци тих злочина буду кажњени“, поручује Ћирић .

Снежана Перенић, Ранкова супруга пре неколико година за портал УНС-а исприча је да је Ранко тај дан отишао да ради, да заради за породицу и да се никада није вратио.

„Тужна сам и несрећна, али ме још више гуши небрига људи, недостатак хуманости. Зар је могуће да их се сете само једном годишње? Нас све ове године нико од надлежних није звао, није питао где смо, ни како смо, а онда смо чули да је истрага затворена. То не могу да схватим, зато тражим и захтевам да истрага буде поново отворена“, испричала је тада Снежана Перенић.

У образложењу одлуке о затварању истраге, тадашњи тужилац Еулекса Маурицио Салустра навео је да су „на основу доступних информација, дана 21. августа 1998. године жртве отишле у Велику Хочу како би извршиле радни задатак“, али их је „на путу назад пресрела наоружана група људи који су носили обележје ОВК, запретила оружјем и одвела их у непознатом правцу“.

После овога, Еулекс је истрагу затворио.

Пре десетак година Удружење новинара Србије у оквиру свог истраживачко рада  о овом случају сазнало је да је новинар „Њујорк тајмса“ Мајк О`Конор после отмице видео возило у коме су били Перенић и Славуј да је у возилу чак, нашао и диктафон који је један од њих имао.

„Игром случаја видео сам извештај Војске Југославије о прислушкивању ОВK. У дану када су киднаповани Ранко Перенић и Ђуро Славуј, у том извештају забележено је: „Два пакета су донесена до Беле Цркве“ (насеље у Ораховцу). Одмах сам тамо послао новинара `Њујорк тајмса` Мајка О’Kонора. Kада се вратио питао ме је за серијски број њиховог диктафона. Знао сам број, јер сам га лично купио. Видео је `сони` који су Ранко и Ђуро понели на терен.  О’Kонор је видео и плаву `Заставу 128` и у њој је био диктафон. Питао је команданте ОВK где су људи из аутомобила, а они су одговорили да не знају ништа, да су све тако затекли“, испричао је за УНС  пре неколико година Миливоје Мики Михајловић, некадашњи уредник Радио Приштине и руководилац Медија центра у Приштини.

Шон Бернс, шеф америчке дипломатске посматрачке мисије, који је те 1998. године боравио на KиМ, за УНС је казао да је лета те године, у регији у којој су киднаповани Перенић и Славуј, највише утицаја имао Фатмир Љимај, да се тај простор преклапао са утицајем ОВK из зоне Паштрик која је била концентрисана у Призрену, као и да су до те локације долазиле и јединице под контролом Рамуша Харадинаја.

Канцеларија за КиМ: Четврт века чекамо правду, новинари и данас угрожени

Kанцеларија за Kосово и Метохију Владе Србије подсетила је да се данас навршава 25 година од када су на путу Ораховац-Велика Хоча отети новинари Радија Приштина Ђуро Славуј и Ранко Перенић који су кренули да извештавају о отетим монасима из манастира Свети Врачи у Зочишту.

Канцеларија за КиМ наводи да „породице отетих новинара, колеге и цела јавност, двадесет и пет година чекају на истину и правду, што представља још једну мрљу на образу оних који су позвани да се старају о правди и владавини права у покрајини“.

„Ђуро Славуј и Ранко Перенић отети су зато што су радили свој посао, али пре свега зато што су Срби, а њихова отмица требало је да покаже преосталим Србима у Ораховцу, али и на целом Kосову и Метохији, каква их судбина чека, наводи се у саопштењу Канцеларије за КиМ.

Из Канцеларије наводе и да је данашњи дан прилика за подсећање  да нису расветљене ни друге отмице и убиства новинара на Kосову и Метохији: Љубомир Kнежевић, новинар приштинског „Јединства“ и дописник „Политике“, отет је 6. маја 1999. године код Вучитрна, Александар Симовић, новинар и преводилац, нестао је 21. августа 1999. године у Приштини, Марјан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Kосова, нестао је 9. септембра 2000. године у Приштини, Момир Стокућа, фоторепортер, убијен је 21. септембра 1999. године у породичној кући у центру Приштине, Миле Буљевић, радник обезбеђења у Телевизији Приштина, киднапован је јуна 1999. године испред Избегличког центра у Приштини.

Kанцеларија за Kосово и Метохију поново је данас позвала Еулекс и све надлежне међународне и локалне институције да обнове истрагу и пронађу и процесуирају починиоце овог злочина, као и починиоце осталих нерасветљених злочина над новинарима и српским народом на Kосову.

„Нажалост, новинари који извештавају на српском језику на Kосову и Метохији и данас се суочавају са бројним проблемима у раду, претњама и опструкцијама власти из Приштине, као и забранама да обављају своју професију на простору покрајине. Очекујемо да међународне институције на KиМ, сходно свом мандату, пруже заштиту новинарима и обезбеде им безбедност и цивилизоване услове за рад“, поручују из Kанцеларије за KиМ, преноси РТ Балкан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: