Није то тај камен, Сизифе!
Желидраг Никчевић
Пише: Желидраг Никчевић
Да, све по старом.
Паметан си, угледан и морално беспрекоран.
Пријавиш се за изборе. Освојиш „необјашњиво“ мали број гласова. Испод проклетог цензуса.
Разочаран си, наравно, и увријеђен; можда овај народ ништа боље и не заслужује, и ти се гордо повлачиш.
Дођу наредни избори, такав је обичај. Пошто си и даље паметан, угледан и морално беспрекоран, логично је да се пријавиш, јер је народу очигледно доста и власти и опозиције. Тебе чекају.
Међутим, потпуно неочекивано, добијеш још мањи број гласова, иако се ни власт ни опозиција нису прославили. Да, грозни су, уцјењују и подмићују људе, као што си читаво вријеме упозоравао, али те нико није слушао. Сви су исти, дође ти да напустиш прљаву политику.
Међутим, гле чуда, долазе следећи избори, ко зна који по реду, али сад судбоносни. Ето праве прилике! А пошто си ти паметан, угледан и морално беспрекоран, онда је логично да…
Извини, пријатељу, а да ли си ти заиста паметан? А угледан? А морално беспрекоран? Само питам, уопште не сумњам…
***
Кад би Црна Гора била нормална држава, у којој се поштују једнака права њених грађана и народа, мени би ове мале српске странке биле баш симпатичне. Потпуна слобода стваралаштва. Мудрујеш, пишеш саопштења и чак колумне, повремено се мало и попије, и запјева, из дубине душе, косовски.
Али није. Није нормална, него – благо речено – држава чија тренутна власт не уважава српске интересе.
А власт се у држави формира и мијења – замислите – на изборима. Броје, па сабирају гласове!
И онда испод цензуса почиње општа кукњава. Неслога! Завјера! Неправда!
Петнаест пута ступају на исте грабуље, и сваки пут су страшно изненађени!
А како би било, мајстори, који би ми били баш симпатични да је Црна Гора нормална држава – како би било да мало искључите сујету и укључите мозак, јер су чињенице, што рече Ниче, глупе као теле.
П.С. Кад смо већ код зоолошких метафора: само дјелимичним легитимисањем српских интереса у Црној Гори ми смо монтенегринског бика ухватили за рогове, и он је постао разгоропађени јунац. А кад ће постати обично теле, зависи искључиво од сабирања и уважавања горе наведених чињеница.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Svaka čast Želidraže. Sve u centar.
Taj srpski sindrom – nemogucnost dovovora, povotovo kada je politika u pitanju – paradoksalno je nastala zbog prirodne demokraticnosti Srba. Nedini je problem da ostali – nisu, i sa manje i politicke pameti i znanja – redovno ostvaruju vise. Niko drugi do Srbi ne asaju za URU ili za Demokrate, a obe stranke su glasale bez razmisljanja za rezoluciju u Srebrenici, na primer. Kod „normalnog“ naroda, ovi bi na sledecim izborima bili statisticka greska a Srbi (mi) kaznjavaju jexine koji se trude da brane njihove interese. Odakle ideja da Andrija voli stolicu? Da je voli, koliko js sansi imao da sedne u fotelju sa Djukanovicem? Koliko suzavca, batina, zatvaranja, sudjenja, maltretiranja..
I on nije popularan politicar!!!!
Tu su i kombi stranke. Danilovic mi je kolega po profesiji i mislim skoro sve nasbolje o njemu. Ali nije recitost odlucujuca: u politici odlucuju glazovi aon ih poodavno rasipa na nasu stetu. Kolumne su dobreali broj poslanika odlucuje. Zatomislim da nama pri ovakoj i ovolikoj pameti – nema spasa. Tekst vam je, kao uvek, odlican
Andrija ne moze da stane u jednu stolicu vec poodavno.
Uzalud pises ovo, ako gazda shvati koliko Andrija zaista voli stolicu.