Никад није било више приче о чојству и јунаштву, а да га је мање у нашим дјелима

Предсједник Братства православне омладине Црне Горе Миајло Бацковић казао је, у интервјуу порталу ИН4С, да нема напретка док се не вратимо корјенима, вјери, традицији, култури и нашим прецима, али не причом, већ суштински.

Према његовим ријечима, никад није било више приче о чојству и јунаштву, а да га је мање у нашим дјелима.

Бацковић сматра да је извор свих проблема неоправдани страх у људима, додајући да сваки режим користи свој систем да би одржавао страх у народу и тако њиме владао.

Он је указао да разне невладине организације причу о наводној заштити људских права користе као параван за наставак прогона и аката на Митрополију црногорско-приморску.

Бацковић је казао да је нудити Црној Гори чланство у НАТО исто као дјевојци, коју си непосредно прије тога брутално силовао, нудити брак из љубави.

Са којим кључним проблемима се Братство православне омладине суочава када је у питању очување православне традиције и културе у Црној Гори ?

Деведесетих година сада већ прошлог вијека ,када је почело духовно и национално буђење нашег народа, долази до спонтаног окупљања младих људи жељних Бога, истине, традиције и културе православља. Тако и настаје Братство православне омладине Црне Горе са сједиштем у манастиру Светог арханђела Михајла на Превлаци код Тивта. Бог је хтио да баш на згаришту ове скоро заборављене светиње, коју су тадашње комунистичке власти назвале „Острво цвијећа“ и одмаралиште војно подигли преко темеља храмова и преко убијених и закопаних монаха ове прве Зетске епископије, чије су се Свете мошти управо тих година пројавиле неописивим мирисом, баш ту упаљена је ова свијећа коју Православна омладина одржава све ове године и том свјетлошћу покушавамо да разагнамо мрак који нас окружује.

Проблеми са којима се суочавамо су искушења која притискају нашу цркву и народ, а народ је црква. Чини ми се да је наш народ у великом броју повратио традицију, али као неки фолклор, без суштине, па и своју вјеру кроз то доживљавају. Никад није било више приче о чојству и јунаштву, а да га је мање у нашим дјелима, за столом у друштву, уз пиће, спремни смо да мијењамо свијет, да се одупремо прогону, да се боримо за истину, за њу попут наших славних предака да дамо и главу, ту за столом смо сви барјактари и носиоци ордења, потомци Косовских мученика, а кад се друштво разиђе, одемо својим кућама гдје затекнемо сурову реалност, врати се опет тај страх који су нам годинама усађивали, па све оно што рекосмо нестане, сабље отупе, срце спласне… Хоћу да кажем да је највећи проблем, извор свих проблема, управо тај често пута неоправдани страх у нама.

Како коментаришете чињеницу да разне невладине организације причу о наводној заштити људских права користе као параван за наставак прогона и аката на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори?

Управо сам рекао да је страх наш највећи непријатељ, сваки режим, неки више-неки мање, користи свој систем да би одржавао страх у народу и тако њиме владао. Ако је народ јединствен и сложан, онда се ничега и не боји, ако је црква јака – јак је и народ! У том систему су и неке невладине организације којима шире подјеле, а све то са пуним устима заштите људских, вјерских, мањинских…..и ко зна каквих и чијих права. У земљи гдје се укида већински језик, гдје се изненадимо кад видимо ћирилицу, гдје канони цркве немају никакав значај, гдје је Васељенски патријарх „Турчин“, а на древном Немањином граду граде турски културни центар, гдје је свештеник из Србије државни непријатељ, а терориста и убица српске дјеце и нејачи пријатељ, гдје је парада неморала и изопачености људске оно са чиме се диче пред свијетом – у таквој земљи, напаћеној „трендом евроатланских интеграција“ било би заиста чудно да нема оваквих организација које себе називају невладиним.

Злонамјерни напади на протојереја Момчила Кривокапића

Недавно је саопштен податак да је такозвана Црногорска православна црква прошле године добила највише новца из државног буџета иако та организација нема никаквих вјерских активности, док је много мање средстава издвојено за једину канонску Православну цркву у Црној Гори. Шта вам говори тај податак?

Тачно је да та организација нема никаквих вјерских активности, јер нема ту ни вјере, тачно је и да су на буџету државе, јер су и они још једна у низу ових невладиних организација које шире мржњу и подјеле на којима је заснована владавина неправде која нас прогони. Тачно је и то да се једине канонске Православне цркве сјете кад им је потребно и то на жалост не због молитве и покајања! Али, све што своју плату заради на земљи, ту је и потроши, тако и та интересна група бивших свештеника и неколицине курсаџија, приучених у Украјини код сличних њима, нема своју будућност, већ пара понестаје, па је понестало и квази националног набоја. Колико пара – толико и музике!

Утисак је да је СПЦ стална мета напада како државних органа и медија, али и дијела такозваних независних. Последњи примјер је хајка против протојереја Момчила Кривокапића и портала ИН4С. Како то тумачите?

Државни медији су на буџету, као и неки такозвани независни медији у земљи, они који финансирају државу, финансирају и њих, они који уређују државну политику, уређују и државне медије. Утисак вас, на жалост, у већини случајева не вара. Евидентан је стални притисак на нашег митрополита и цркву, притисци су разноврсни, некад наизглед добронамјерни, а некад отворено уцјењивачки. Покушај од стране неких очигледно злонамјерних медија да вадећи из контекста изјаву оца Момчила Кривокапића скрену пажњу са информације о расипању дружине Мираша Дедејића и покушају да уочи литије која се од 2000. године носи кроз Тиват, узавру страсти и да посвађају и подјеле Боку, није им успјела. И да појасним онима којима отац Момо није био јасан. Да, у праву су – није Тиват „усташизован“ град, али је то покушавано још од 1939. године, када постоји иницијатива неколицине Бокеља римокатолика да се Тиват присаједини Хрватској бановини, па су неки чекали Павелића којег су Грбљани зауставили на граници, а онда захваљујући нашој принцези,краљици Италије Јелени, Италија то није дозволила до краја, па пред почетак несрећног грађанског рата и распада Југославије тадашњи радио Тиват причао је као сада радио Загреб, а управо крајем 90-тих година о којима говори отац Момо када је наша земља укључујући и Боку немилосрдно бомбардована на зидовима обданишта које се налази испод цркве Светог Саве и на многим другим мјестима по граду били су исписани графити „Србе на врбе“ и кукасти нацистички крстови са словом „У“, постављен је камен темељац за цркву Алојзију Степинцу, слављен је сваке године веома бучно пад Крајине, клицало се на рукометној утакмици Анту Готовини…. Тачно,Тиват хвала Богу и добрим Бокељима и једне и друге вјероисповјести није „усташизован“, али је сигурно да су то неки хтјели.

Црној Гори није мјесто у НАТО крволочном савезу

Шта је, по Вашем мишљењу, најважније урадити у наредном периоду како би се очувало православље на овим просторима, с обзиром на стална атаковања, са разних страна, што прикривена, што отворена?

Православље на овим просторима ће се очувати док ови простори буду постојали, јер је ова држава настала из православља, први њен устав био је Номоканон-Законоправило Светог Саве, први њени владари били су светитељи цркве православне, сваки камен земље ове покропљен је крвљу мученика пострадалих за православље, то је душа ове земље и овог народа. Ми морамо да се вратимо нашим корјенима, нашој вјери, традицији, култури, нашим прецима, али не причом већ суштински. Ако то урадимо нико нам ништа не може и нећемо се онда никог бојати до Бога, а Бога се бојати и служити Њему највећа је слобода коју можемо замислити! Ко ће на нас ако је Бог са нама.

Актуелна власт у Црној Гори прокламовала је да је чланство у НАТО један од кључних приоритета, Како Ви видите ту тему, односно да ли је Црној Гори мјесто у том војном савезу?

Као што неко рече, нудити нама чланство у том крволочном савезу је исто као дјевојци коју си непосредно прије тога брутално силовао нудити брак из љубави! Не може силеџија планете вољети некога, јер да би волио човјека мораш вољети и Бога, то је крст, вертикала љубави према Богу и хоризонтала љубави према човјеку. Они крста и љубави немају, то знају дјеца у Мурину, то зна мала Милица Ракић и многи други „почашћен даровим милосрдног анђела“, то знају манастири и цркве спаљене и срушене по распетом Косову и Метохији, а ни интерес нас код њих не може привући, јер смо мали да би њиховом походу на свијет помогли, а и заштита нам не треба је нас државни прваци упорно убјеђују да смо окружени пријатељима,а пријатељи ће да нас штите!? Хоће ли наша дјеца да гину за лаж, за 30 Јудиних сребрника да јуришају на браћу, да руше православне храмове по Москви и Петрограду- неће, јер памтимо, можемо да опростимо, али не смијемо да заборавимо. Знам да ће се агресивна кампања НАТО плаћеника наставити, али исто тако знам да ни ми нећемо одустати!

Православни народи вјековима су мета разних напада како би се што је могуће више разбило њихово јединство. Да ли су, по Вашем мишљењу, православни народи научили ту лекцију или и даље падају на том испиту?

Управо ових дана видимо на дјелу зло које је клицу заметнуло између православних у Украјини,гдје се браћа међу собом убијају, а за вашу информацију, непосредно прије ових тужних догађаја у Украјини су забрањивали руски језик, оснивали парацркве, гурали на силу народ у европску заједницу….. Бојим се да се нијесмо научили кроз историју, а враћам се на почетак, докле год се бојимо да будемо своји и боримо се за то, дотле ће нас дјелити и свађати. Кад нијесмо своји и Божији онда смо како они кажу, онда смо туђи! Васкршњи празници су прилика да се, загледани у крст Господњи, запитамо дали и ми који себе зовемо хришћанима распињемо и убијамо Бога у нама и људима око нас својим дјелима. Надам се да негдје у свима нама постоји покајање, да опростимо и тражимо опроштај. Са надом у васкресење нашега нарпда и побједу истине желим вама мојој браћи у Христу свако добро од Господа – Христос воскресе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: