Никада се тебе нагледао не бих

Пише: Иван Луковац

Говорити о љепоти Шавника, а изоставити оног ко је за њу заслужан било би доиста неправедно. Недопустиво и непоштено. Он, истина, није основао ту варош, али је захваљујући њему добила ововјековни визуелни идентитет.

После вишегодишње рововске битке с коалиционим партнерима, успио је да избоксује заставу и химну. Оне су, истини за љубав, проглашене за државне, али сви знамо да није било Њега, ми бисмо још обитавали испод тробојке, сами, узалудни, несрећни и недефинисани.

Још као мали, социјалдемократа Рања је исказивао љубав спрам хералдике, земљописа и помоћних историјских наука. Загледа ли се иоле пажљивије око у портрет умјетника у младости (Рањица преферира Џојса још од малих ногу), то око, дакле у изразу лица, у дубини, у одлучности которског вундеркинда, спазиће његову пророчку визију која сеже с ону страну емпиријског сазнања. Један од његових биографа нам је оставио драгоцјено свједочанство. На том сведочанству првог реда тј фотографији, млађахни Ранкец је заузео заслужено мјесто испред географске карте. О погледу који исијава из њега, којим зрачи, имале би шта рећи и онтологија, онтика, теорија сазнања, палеонтологија, херменаутика, есхатологија, метафизика…, а да га никад до краја не дорекну.

„То само пророци у заносу слуте“, рекао би Лаза, најближи решењу овог алгоритма. Најближи од свих који су се окуражили да крену тим трновитим путем разјашњавања непрозирне дубине. Али хајде да оставимо по страни дубину, (враг нек је носи) – поштеније речено, утекнемо од ње главом без обзира.

Рецимо пар ријечи о ширини, тој неправедно запостављеној димензији нашег Ранка. Ширина која се у овом случају неизоставно има сматрати географском. Десним се увом, (упадљиво скромнијих габарита, а к тому и домета) наслонио на ушће Неретве, или Цетине (не види се најјасније), што у најсмјелијим интерпретацијама значи да је на дохвату Пељешца. Али то десно уво иако традиционално окренуто и „загледано“ к западу није од пресудне важности за ову причу.
Иако би се и о њему као таквом могли написати томови књига.
Оно које је преостало – ergo лијево – кључ је за разумијевање његове конекције с Шавником. Оно је, наиме својом величанственом, несвакидашњом појавом поклопило читав дурмиторски појас и на тај начин га ставило под једну врсту неформалне, прећутне јурисдикције. А знамо из Земљописа да се у завјетрини, у залатку тог лијевог (сад већ уха) ушушкала варошица Шавник. Злобници би рекли да је млади Рања лијевим пропелером надвисио Бајину Башту и да је безмало у предграђу Ваљева.

Дрину је прегазио и колико се види ни Колубара није на сигурном. Али оставимо и то по страни. Вратимо се Шавнику у предвечерје, изненада, како каже добри Добриша.

Шавник је окићен, прецизније речено обложен државним (Ранковим) заставама. Градски оци су прибјегли једном крајње оригиналном изуму. Јутаном врпцом, која се користи при балирању сијена, (примијењена пољопривредна естетика) повезали су малобројне шавничке уличне светиљке и по њима нациџали Ранкове – читај државне заставе. Ни на једној од светиљки јута није свезана у мртви чвор него се окончава шепутом. То „дискретно“ имплицира њену отпорност, конзистентност, дуговечност, употребљивост до краја свијета, а што коинцидира с Ранковић покличом – рефреном „ДА Е ВЈЕЧНА“!!!

Кривудавост једине шавничке улице је резултирала недостатком симетрије. Али у том одступања од схеме је драж, љепота, шарм читавог призора. Уосталом, ни Ранкове уши нијесу једнаке величине, ни значаја (неки кажу ни конфигурације) па им то нимало не одузима на лепоти.
У одступању од ригидног, стерилног, досадног поретка пребива Љепота.

И у оку посматрача, додајем усхићено. Тешка срца напуштам никад љепшу варош шавничку, остављен без даха. Има ли наде за љепоту у овом поквареном у материјално огрезлом свијету?

Има, има шапуће ми Нада у 92 минуту док издушујем на Градац. Претичем песника Перошевића који момачким кораком џогира уз брдо. Добар је још. Генерација.
Али како спасити љепоту коју сам свим бићем осјетио? За коју је објективно заслужан један човјек. И град коме је удахнуо Душу, Љепоту, Смисао. Коме је гологлавом и безличном дао знамен непролазног безобалног достојанства.

Ставити их заједно. У исту реченицу, ријеч, загрљај, уздах. Посложити само оно што сам осјетио и то је већ Поезија.
На Крушевицама ми однекуд, нежно „ко кад би лептир шушко“ шапатом каже брат Алекса: „Никада се тебе нагледао не бих“
Знам, није мислио на невесту Јадрана. Мислио је на Њега. На Ранка. На Шавник. У Претпразничко вече. Нема те силе која то може раздвојити. Па нека вјекују цузамен у слави.

П. С.

Од људи блиских Ранкићевом детињству тј Раним јадима, добијам информацију да харизматични дјечак на слици није Ранко. На све су спремни људи који хоће да угрозе моју срећу. Наш свеопшти просперитет. Још ако дознам да ово није Шавник, да у њему не живе заставе које је Рања смислио, ја ћу остати апсолутно неутешан с озбиљним суицидним потенцијалом.

„Не, не реците ми никад није тако
И моје срце да то лаже себи
Јер ја бих плак’о, ја бих горко плак’о
И никада се утешио не бих“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: