Никчевић: Мртви дим – култ маргине Небојше Јеврића

Пише: Желидраг Никчевић

Веома сурове а истовремено веома њежне записе Небојше Јеврића никад нисам умио да препричам, ни приближно, и не бих да вам кварим задовољство читања. Само ћу покушати да пренесем своје утиске о овом изразито инокосном српском приповједачу, о његовом чудном погледу на свијет који сам у разговору са неколико добрих зналаца дефинисао не само као неку врсту обнављања култа маргине, него и као потпуно неочекивани, заобилазни, парадоксални хуманизам.

Наиме, размишљајући о њему, можемо закључити понешто важно и о нашој прозној сцени, савременој. Као да све о њој знамо, све контролишемо, афирмишемо и награђујемо, а кад човјек мало боље погледа, имајући на уму оно што пише и како пише Небојша Јеврић – испоставља се да је наша представа о тој сцени прилично уштогљена, апстрактна, извјештачена. Да јој недостају неки важни животни сокови. Небојша Јеврић је у српској прози присутан ево неколико деценија – ако се може рећи `присутан` за некога ко толико лута ван свих магистралних праваца, за некога ко је изабрао маргину, или је изабраник маргине, оних доњих, најмрачнијих друштвених зона, да не кажем баш подземља – а истовремено фантомски лебди ту негдје у центру престонице, и мијеша се, прилично самоувјерено и дрско, непозван, у такозване елитне културне послове.

Критичари се, право речено, поводом Јеврића нису много уморили, мада је он очигледно један од најособенијих, па и најчитанијих српских приповједача. Један од оних ријетких чији дар аутоматски асоцира на исконско значење приче и причања, чија вјештина није из школског прста исисана, него тотално стварносна, чак исувише реална. Он вас на свакој страници подсјећа да је умјетност прича коју жив човјек прича живом човјеку. Управо зато, због те Јеврићеве усредсређености на маргинално, гранично и абнормално, није га лако ситуирати, ни хвалити ни критиковати, јер вам он увијек некако измакне. Не дозвољава вам да будете хладнокрвни посматрач, јер онда у његовој прози за вас напросто нема мјеста – превише сте нормални…

Кад ове приче читате једну за другом, као што сам их ја ових дана читао, морате да се зауставите и запитате: па гдје сам ја то живио, и гдје сад живим, ако на овом свијету, у овом граду, у овом народу, постоји толико тамних, скривених мјеста, толико невјероватних прича и судбина, толико потајне и неостварене љубави, мрака, среће и несреће.

Ни Јеврићу, као ни Миодрагу Булатовићу, својевремено, малограђанска култура није успјела да наметне властиту мрзовољу и импотенцију. Знате оно: пјесма, или прича, треба да буде „цела лепа“. То јест, да одговара малограђанским узусима. Не, код Јеврића се и живот и умјетност некако махинално изокрећу на наличје, а онда се муњевито преплићу и ви више не знате шта је ту важније, шта је љепше или ружније, веселије или тужније.

Јеврићева проза се хвата у коштац са изазовима о којима се већина људи не усуђује ни да размишља. Дакле: рат, криминал, алкохол, сурови и потресни призори трауматичне свакодневице… све оно што може да изазове, и изазива, што да кријемо, озбиљне моралистичке недоумице. Нису то приче за лагодно уживање у библиотеци или у канцеларији. Професори и рецензенти немају ту баш много шта да траже. Почнеш да размишљаш о његовим јунацима, да нешто као анализираш, а прича те хитро одвуче на неку странпутицу, нађеш се у некој врсти изненадног животног пакла, ратног или мирнодопског, свеједно, и установиш да Јеврић хладнокрвно силази баш у тај пакао, и одатле нам шаље своје извјештаје.

Као што рекох, он никад није ни показивао жељу да изађе у сусрет уредној машти колектива. Таква је његова списатељска страст. Као ни Миодраг Булатовић, ни он не пише приче које помажу да се читаоци осјећају мудро и племенито, него ту могућност директно искључује. Па и ако се догоди неки изненадни налет лирске чистоте, кад је нека првобитна невиност на помолу, онда је то невиност коју под хитно треба изгубити. Новом причом, новом кафаном. У новом рату…

Углавном: нормалан читалац закључиће да Јеврићеви јунаци нису нормални – пијанци, наркомани, курве, ситни преваранти и убице – ревија изопштеника који ваљда само ту, у Јеврићевој прози, долазе до ријечи, а иначе су, као што рече Брана Петровић, свуда погинули – „кроз њега је проговорило ишчупано срце човеково“.

Неко је то већ напоменуо: Божји дарови не заслужују се одличним учењем и примјерним владањем. Постоји ту и нешто много дубље, мистериозније... Булатовић је имао оне ђаволе који долазе, Јеврић „Ђавоље јаје“, и сад овај „Мртви дим“, а ми, ево, имамо српску прозу која је – свему упркос – још увијек некако топлија и људскија од огромне већине наших тзв. културних производа.

Искра

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: